Da li ste znali da je 2020. na putu da postane najtoplija godina koju smo zabeležili od kako vršimo precizno merenje temperature?

Iako je tokom ove godine ceo svet usporio zbog pandemije, naša planeta je nastavila da se zagreva, a 2020. su obeležili mnogi ekstremi. U maju i septembru je na globalnom nivou izmerena najviša prosečna temperatura ikada za ova dva meseca. U Dolini smrti u Kaliforniji je tokom avgusta živa pokazivala čak 54,4°C, što je jedna od najviših temperatura izmerena na planeti ikada, Severni ledeni okean je zabeležio drugu najgoru godinu ikada kada je u pitanju topljenje leda, a američku Zapadnu obalu je pogodila jedna od najtežih sezona požara zbog kojih je ceo San Francisko izgledao kao scena iz filma Blade Runner.

Međutim, iako po mnogo čemu ekstremna, 2020. nije anomalija kada je u pitanju stanje naše klime i u potpunosti je u skladu sa upozorenjima koja stižu od naučne zajednice već godinama. Kako je globalno zagrevanje lako merljivo, i sada već vidljivo i golim okom, za očekivati bi bilo da u javnosti postoji jasan konsenzus o ovom pitanju, ali nažalost, još postoji veliki broj netačnih mitova koji na različite načine negiraju ili relativizuju opasnosti koje nam prete zbog klimatskih promena.

Poput urbanih legendi, ovi mitovi se vrlo brzo šire među populacijom i sve šanse su da ste se sa mnogima od njih susreli ukoliko ste ikada u većem društvu razgovarali o klimatskim promenama. U ovom tekstu ćemo ispitati tri mita koji se često javljaju kod nas i pružiti vam kontraargumente kojima ćete možda uspeti da nekog nevernog Tomu uverite u naučne činjenice/stvarnost.

MIT 1. Da li ste čuli za Milankovića?

Jedna od najčešćih, i u Srbiji omiljenih, tvrdnji koje možete čuti od skeptika koji negiraju ljudski uticaj na klimatske promene jeste da se klima na Zemljii oduvek menjala, te da je i ovo što se sada dešava samo deo prirodnih ciklusa i da čovekove aktivnosti sa tim nemaju nikakve veze.

I zaista, promene u Zemljinoj orbiti i nagibu ose rotacije koje se dešavaju u skoro pravilnim vremenskim razmacima (dugim od nekoliko desetina hiljada do 100 000 godina) dovode do toga da određene geografske širine naše planete primaju manje ili više energije od Sunca što uzrokuje zagrevanje ili hlađenje klime i smenu toplijih perioda i ledenih doba. Pomenute promene u orbiti i njihovu povezanost sa klilmatskim ciklusima prvi je opisao naš naučnik Milutin Milanković i one su po njemu i dobile ime „Milankovićevi ciklusi“.

Milankovićev veliki doprinos svetskoj nauci doveo je i do toga da mit o tome da čovek nije u stanju da utiče na klimu planete u našoj državi dobije i jedan obavezan dodatak, a to je zapitanost sagovornika da li su ljudi koji govore o klimatskim promenama uopšte čuli za Milutina Milankovića?

Međutim, ono što skeptici propuštaju da vam kažu je činjenica da „Milankovićevi ciklusi” opisuju promene koje se u klimi planete dešavaju postepeno i u periodu od više hiljada godina, dok mi trenutno svedočimo ozbiljnom zagrevanju u, za geološke i astronomske pojmove, izuzetno kratkom vremenskom periodu od svega 140 godina. Pored toga, prema pravilnostima koje je uočio Milanković, Zemlja bi u ovom trenutku trebalo da se hladi i da ide ka novom ledenom dobu u koje bi trebalo da uđe za oko 50.000 godina. Umesto toga, ukoliko se ne preduzme znatna akcija za smanjivanje emisija, naša planeta bi mogla da se zbog ljudskih aktivnosti do kraja veka zagreje za 3-4 °C što višestruko odudara od moguće prirodne varijabilnosti.

Tako da kada sledeći put čujete ovaj argument možete odgovoriti da baš zato što su upoznati sa radom Milutina Milankovića, savremeni klimatolozi su veoma zabrinuti za budućnost planete. Jer svi podaci jasno ukazuju da su ljudske aktivnosti dovele do toga da se prirodni ciklusi promene klime poremete.

MIT 2. Glavni pokretač klimatskih promena na Zemlji je Sunce

Logika iza ovog mita je jasna. Sunce je glavni izvor energije na našoj planeti, tako da ako se dešavaju neke promene u njegovoj aktivnosti logično je i da se temperatura na Zemlji menja u skladu sa tim.

Kao i u prošlom mitu i u ovom postoji zrnce istine, pošto Sunce ne sija istom jačinom sve vreme. Postoje periodi kada ima pojačanu aktivnost i odašilje više energije u vasionu, a postoje i periodi kada ima smanjenu aktivnost i kada do naše planete stiže manje energije. Ove promene u aktivnosti Sunca zovu se solarni ciklusi.

Sunčeva aktivnost uglavnom varira u pravilnim ciklusima koji prosečno traju oko 11 godina i koji su uzrokovani time što Sunčevi severni i južni pol menjaju mesta. U toku jednog ciklusa Sunčeva aktivnost kreće iz takozvanog solarnog minimuma, nakon čega postepeno raste dostižući solarni maksimum sredinom ciklusa, da bi zatim aktivnost ponovo počela da opada sve dok ne dođe do novog minimuma čime se ciklus okončava.

Ukoliko je Sunce pokretač klimatskih promena na našoj planeti, zagrevanje koje sada beležimo trebalo bi da se podudara sa njegovom veoma velikom aktivnošću, ali problem je što podaci pokazuju suprotno. U poslednjih 35 godina zabeleženo je blago smanjivanje aktivnosti Sunca, i planeta bi shodno tome trebalo da se hladi. Međutim, baš u tom periodu kreće ubrzani trend zagrevanja kojem sada svedočimo.

Poslednji ciklus Sunčeve aktivnosti koji je počeo 2008. godine završen je u septembru 2020. i bio je jedan od „najmirnijih” koji su ikad zabeleženi, a baš u tom periodu smo izmerili 8 najtoplijih godina do sada. Naučnici predviđaju da će i tokom narednog solarnog ciklusa aktivnost Sunca biti ispodprosečna.

Na ovom grafiku možete videti trendove u količini energije koju odašilje Sunce i prosečnoj temperaturi na površini Zemlje u poslednjih 45 godina.

Razlike u aktivnosti Sunca svakako mogu imati određeni uticaj na kretanje temperature na Zemlji, ali kao i u slučaju Milankovićevih ciklusa, ljudski uticaj i „mešanje” u klimu naše planete sada višestruko nadjačavaju prirodne cikluse i zapravo je “guraju” u suprotnom smeru.

MIT 3. Količina ugljen-dioksida koji emituju ljudi je višestruko manja od one koja dolazi od vulkanskih erupcija

Vulkanske erupcije izgledaju spektakularno. Ogromna količina lave, kamenja i pepela koji izbijaju iz kratera, kao i dim koji se diže stotinama metara uvis bez sumnje su jedna od najvećih predstava koje priroda može da nam priredi.

Istovremeno, erupcije mogu imati i veliki uticaj na život ljudi. Jedan od poslednjih primera je erupcija vulkana na Islandu iz 2010. kada je važdušni saobraćaj u većem delu Evrope stao na nedelju dana.

S obzirom na grandioznost vulkanskih erupcija, lako se može razumeti zbog čega se javio mit da vulkani mnogo više doprinose emisijama gasova sa efektom staklene bašte u atmosferu od ljudskih aktivnosti.

Ali, kao i u slučaju prethodna dva mita, i ovde konkretni podaci pokazju potpuno drugačiju sliku. Vulkanske erupcije na godišnjem nivou emituju oko 0,2 Gt ugljen-dioksida (CO2), dok su u 2016. ukupne antropogene emisije svih gasova sa efektom staklene bašte bile 245 puta veće, odnosno bile su ekvivalentne emisijama od preko 49 Gt CO2. Što znači da vulkani na godišnjem nivou ukupnim emisijama dopronose znatno manje od 1%.

Naravno, kao i u prošlim mitovima i ovde postoji zrnce istine. Neke od najvećih vulkanskih erupcija zaista su u stanju da u veoma kratkom vremenu emituju ogromne količine gasova sa efektom staklene bašte. Međutim, takve erupcije su veoma retke, dok sa druge strane, kao što je to u jednom tekstu za klima101.rs istakao profesor Vladimir Đurđević: „Naše termoelektrane, fabrike, automobili, avioni, brodovi itd. se ponašaju kao mini vulkani koji konstantno, 24/7, 365 dana u godini emituju ovaj gas.”

Šta da radimo sa mitovima o klimatskim promenama?

Iako uporni, deluje da su mitovi o tome kako ljudske aktivnosti nemaju uticaj na klimatske promene na izlaznim vratima. Godine truda naučne zajednice da edukuje stanovništvo, kao i sve očiglednije posledice klimatskih promena, doveli su do toga da sada većina ljudi shvata klimatske promene prilično ozbiljno.

Studija Rojters instituta sa Univerziteta u Oksfordu sprovedena na preko 80.000 ispitanika iz 40 zemalja pokazuje da 69% ljudi smatra da su klimatske promene veoma ozbiljno pitanje, dok je manje od 3% reklo da nije uopšte zabrinuto zbog njih. 

Prema podacima koje je u svojoj anketi prikupio Regionalni savet za saradnju i građani Balkana su svesni opasnosti koje nose klimatske promene – 73% građana Srbije, Bosne i Hercegovine, Kosova*, Crne Gore, Albanije i Severne Makedonije percipira klimatske promene kao problem.

Shvatanje ozbiljnosti klimatskih promena samo je prvi korak u uspešnom prevazilaženju izazova koji su pred nama, zato je važno uspostaviti okvir za praćenje koliko smo uspešni u tome. Jedan od tih okvira je i Agenda 2030 Ujedinjenih nacija, koja u okviru Cilja održivog razvoja  13 - Akcija za klimu definiše potciljeve koje sve države treba da ispune kako bi globalno zagrevanje ograničile na znatno ispod 2 stepena, koliko je propisano Pariskim sporazumom.

U okviru cilja 13, između ostalog, prati se koliko je stanovništvo edukovano o klimatskim promenama, da li zajednice koje već trpe posledice promena rade dovoljno kako bi se prilagodile na nove uslove, kao i to da li su mere za borbu protiv klimatskih promena integrisane u državne zakone i strategije.

Svet još uvek nije na putu da emisije gasova sa efektom staklene bašte smanji u dovoljnoj meri kako bi se izbegle najteže posledice klimatskih promena, ali postoje određeni pozitivni signali koji pokazuju da se to može promeniti. U poslednje dve godine veliki broj država, između ostalih EU i Kina, obećao je da će do sredine veka postići ugljeničnu neutralnost, a nakon pobede Džoa Bajdena na američkim izborima toj grupi će se pridružiti i SAD.

Borba za to da svi shvate ozbiljnost situacije je manje više dobijena, sada predstoji daleko važniji zadatak, a to je pronalaženje konkretnih rešenja koja će omogućiti da se krajnji cilj – zaustavljanje zagrevanja na 1,5 °C do kraja veka – postigne.

Izvor fotografije: Alexander Belousov (distributed via imaggeo.egu.eu)

Nemanja Milović, klima101.rs

Izvor fotografije: canva.com