Nacrt Zakona o radnoj praksi je na javnoj raspravi. Posle sprovođenja nekoliko analiza na temu radnih praksi i dugogodišnjeg zalaganja za izmenu pravnog okvira za njihovo sprovođenje, smatramo da su napori za njihovo pravno regulisanje svakako korak u dobrom pravcu. Nacrt Zakona  koji se može detaljno pročitati na radneprakse.bos.rs/zakon posvećuje pažnju svim elementima kvaliteta radnih praksi (uključujući mentorstvo, ciljeve učenja i obuke, uslove rada, naknadu, potvrdu o obavljanju prakse), a pohvalno je i nastojanje da se odredbama zakona smanje mogućnosti zloupotrebe radnih praksi. Međutim, pojedine odredbe dovode u pitanje primenljivost ovog Zakona za regulisanje radnih praksi.

Kada je za potrebe istraživanja pre nekoliko godina bilo neophodno da precizno definišemo radne prakse naveli smo nekoliko određujućih karakteristika: da predstavljaju programe sticanja radnog iskustva koji uključuju učenje i obuku, a koji se sprovode u cilju unapređivanja zapošljivosti, da su kratkoročne, da se organizuju samoinicijativno odnosno da nisu obavezni deo obrazovanja i obuke niti su propisane zakonom ili pravilnikom za bavljenje određenim zanimanjem ili strukom. Takođe, u definiciji je naglašeno i da mogu, a da ne moraju biti u direktnoj vezi sa prethodnim formalnim obrazovanjem i da se u radne prakse mogu uključiti i osobe koje jesu i koje nisu u sistemu formalnog obrazovanja.

Ova veoma dugačka definicija nam je bila potrebna jer se čini da oko radnih praksi postoji veliko nerazumevanje – da li su to studentske prakse, da li je to dualno obrazovanje, da li je to pripravništvo?

Ovom definicijom smo nastojali da opišemo ono što prema nalazima istraživanja i iskustvu vidimo da se dešava – da se studenti, najčešće na završnim godinama studija ili na postdiplomskim studijama ili osobe koje su završile srednju školu ili fakultet ponekad odlučuju da se uključe u prakse kako bi stekli prvo radno iskustvo koje se po pravilu traži u oglasima za posao. Dodatni razlog može biti i to što osoba uopšte ne želi da se bavi zanimanjima u direktnoj vezi sa njihovim obrazovanjem, na primer, ako je neko završio andragogiju, a želi da se bavi digitalnim marketingom, radna praksa im je potrebna kako bi stekli odgovarajuće veštine koje će im uz obrazovanje omogućiti da se njime bave.

Koliko Nacrt zakona o radnoj praksi, koji je trenutno na javnoj raspravi, odgovara na situaciju u stvarnosti? U velikoj meri da, ali nekoliko odredbi je u neskladu sa prethodnim analizama i njihova primena bi mogla da značajno oteža sprovođenje kvalitetnih radnih praksi.

To su pre svega odredbe koje se tiču uslova koji se postavljaju praktikantima – uslova u pogledu godina, nivoa kvalifikacija i statusa nezaposlenosti, kao i podrške koja im je pružena.

Da li su radne prakse samo za mlade?

Prema Nacrtu Zakona o radnoj praksi postoji ograničenje da osobe mogu da budu praktikanti do svoje 30. godine života. Zašto je ovo problem? Verovatno je da će se za radne prakse najviše odlučivati mladi (u skladu sa Zakonom o mladima, osobe do 30. godine) jer nisu imali puno prilika za sticanje praktičnog iskustva koje im je potrebno za sticanje zaposlenja.

Međutim, zašto da ove prilike nemaju i osobe starije od 30 godina, naročito ukoliko su dugoročno nezaposleni i žele da naprave promenu u karijeri i bave se nekim poslovima za koje nemaju radno iskustvo?

Mogućnost da na radne prakse ide bilo koja osoba kojoj je potrebno da stekne praktično iskustvo, znanja i veštine, nezavisno od uzrasta, bilo bi u skladu sa često spominjanim celoživotnim učenjem i celoživotnim razvojem karijere. Argument koji se ponekad navodi za razlog ovakvog ograničenja jeste to treba sprečiti zloupotrebe, ali ako se već misli da zloupotreba može biti, zar onda ne treba da od njih budu zaštićeni i mladi? Važno je da radne prakse budu osmišljene tako da one nikako ne mogu biti zamena za radni odnos bez obzira na uzrast praktikanata.

Da li su radne prakse za studente?

Trenutni Nacrt zakona predviđa da praktikanti tokom prvih devet meseci od završetka školovanja radnu praksu mogu da obavljaju za rad u zanimanju u okviru stečenog nivoa kvalifikacija, kao i da  radnu praksu može obavljati nezaposleno lice. Imajući u vidu diskusiju sa javne rasprave čini nam se da ove odredbe dovode do jednog važnog ograničenja, a to je da se može tumačiti da radnu praksu prema ovom zakonu ne mogu obavljati studenti koji žele da obavljaju radnu praksu za zanimanje za koje je predviđeno visoko obrazovanje jer je najviši stepen obrazovanja koji oni imaju srednje obrazovanje. Ukoliko je to zaista tako, pitanje je svrsishodnosti ovako zamišljenih radnih praksi – sigurno je da je bolje da osobe koje studiraju obave radnu praksu tokom školovanja a da nakon diplomiranja mogu da pronađu zaposlenje? Šta se dešava ako student završi studije dok obavlja neku radnu praksu koja zahteva niži nivo kvalifikacija, da li će onda morati da otkaže praksu i da traži neku drugu za koju se zahteva fakultet?

Odredbe prema kojim se praktikanti uslovljavaju da u određenom periodu nakon završetka školovanja mogu da obavljaju radnu praksu samo za rad u zanimanju u okviru stečenog nivoa kvalifikacija je nejasna i postoji bojazan da se zbog nerazumevanja te odredbe radne prakse neće organizovati ili će se organizovati sa neadekvatnim ugovorima. Jasno je da je najbolje da osobe rade u zanimanju u okviru stečenog nivoa kvalifikacija i izvesno je da po pravilu niko i ne želi da, na primer, radi u zanimanju za koje je potrebno srednje obrazovanje sa diplomom visokog obrazovanja. Dodatno, zar ne treba afirmativno da gledamo na situacije kada neko sa srednjim obrazovanjem nađe praksu/posao za koji je potreban viši nivo kvalifikacija? To je dobro i sa makroekonomske strane, a i govori nešto o kvalitetu srednjeg obrazovanja, ako osoba može da nađe visokokvalifikovanu praksu nakon toga. Međutim, da bi se ovo ostvarilo neophodno je sprovesti adekvatne mere politike zapošljavanja i obrazovanja i podržavajuće uslove za to, a ne postavljati uslove osobama na praksi.

Da li svi imaju jednake mogućnosti za radne prakse?

Pitanje nadoknadi za radne prakse važno je pitanje,  između ostalog i zbog toga što neplaćene radne prakse samo produbljuju nejednakosti koje već postoje. Ako su radne prakse neplaćene onda samo one osobe koje mogu da to priušte idu na radnu praksu. Odlično je što Nacrt zakona o radnoj praksi podrazumeva da radne prakse budu plaćene, naročito uzimajući u obzir to da je velika većina mladih koji su učestvovali u programu prakse nisu primali nikakvu nadoknadu. Međutim, nejasno je zbog čega ona iznosi dve trećine minimalne zarade. Minimalna zarada se tako naziva jer predstavlja minimum ispod koga se ne bi smelo ići. U većini evropskih zemalja nadoknade za praktikante ili odgovaraju minimalnoj zaradi ili se utvrđuju kolektivnim i bilateralnim ugovorima.

Takođe, ovo rešenje bi bilo suprotno već uspostavljenim pravnim rešenjima. U okviru Zakona o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju, navodi se da  naknada za studenta koji obavlja učenje kroz rad iznosi najmanje 50% osnovne zarade zaposlenog koji radi na istim ili sličnim poslovima. S obzirom na to da se ovaj zakon primenjuje na studente, dok bi se Zakon o radnoj praksi odnosio i na osobe koje su završile visoko obrazovanje, bilo bi problematično da osobe na radnoj praksi dobijaju znatno nižu nadoknadu od studenata koji obavlja učenje kroz rad. Određivanje nadoknade u odnosu na osnovnu zaradu moglo bi biti i pravičnije, uzimajući u obzir široki raspon poslova na kojima mogu biti angažovani praktikanti. Svakako, i u tom slučaju, trebalo bi uvesti ograničenje da nadoknade ne sme biti niža od minimalne zarade.

Ka kvalitetnim radnim praksama – kako dalje?

Pravno regulisanje radnih praksi je vredan i važan korak za uspostavljanje kvalitetnih radnih praksi. Usvajanje Zakona o radnoj praksi, sa svim odredbama koje sada sadrži, ne bi odgovorilo na sve teškoće i izazove uočene u prethodnim istraživanjima, a čak bi možda i produbilo neke probleme. Insistiranje na kvalitetu koje je uočeno u Nacrtu Zakona jeste neophodno, a takođe je ključno i obezbeđivanje uslova da zaista sve osobe koje to žele i za koje je to smisleno, mogu da učestvuju u kvalitetnim radnim praksama.

Pozivamo vas da se uključite u javnu raspravu koja traje do 23. decembra i kažete svoje mišljenje.

Više informacija o tome kako možete da pošaljete komentare, možete naći ovde.