Prošlo je već dovoljno vremena od početka zdravstvene krize i do sad smo se već navikli da većinu svojih aktivnosti obavljamo od kuće. Većina naših svakodnevnih aktivnosti sada je vezana za internet i sav online sadržaj usmeren je ka tome da se ljudi što duže zadrže kod kuće. Međutim, kako to biva u svim krizama, onaj deo stanovništva koji radi, suočava se, pored straha od zaraze, sa stresom nastalim zbog straha od gubitka posla. Takođe, ne treba izgubiti iz vida da se i oni koji zapošljavaju radnike, naročito u malim i srednjim preduzećima, suočavaju sa svojevrsnim strahom od posledica po svoje poslovanje i potencijalnim porazom u tržišnoj utakmici. S tim u vezi, poslodavci se trenutno suočavaju sa komplikovanim izborom – smanjiti troškove i otpustiti svoje radnike dok kriza ne prođe ili sačuvati radnike i osmisliti neki drugi metod smanjenja troškova?

Zašto je otpuštanje radnika lošija opcija?

Iako je većina stvari u vezi sa trenutnom i nastupajućom krizom i dalje nepoznanica, dosadašnje iskustvo je pokazalo da je razmišljanje na duži rok racionalnije, smislenije i isplativije. U kontekstu nekih predviđanja da bi ova zdravstvena kriza mogla da potraje, treba da razmišljamo o dugoročnim i racionalnijim rešenjima. Iz tog razloga, ideja o stopiranju poslovnih aktivnosti, otpuštanju radnika i čekanju da se za mesec-dva sve vrati u normalu ne deluje kao racionalna opcija. Razmišljati u dužem roku znači izbeći situaciju da, usled potencijalnog produženog trajanja krize, ponovo pokrećete ili povećavate obim poslovanja  i zaposlite nove radnike. Razlozi za to su jednostavni – potraga za idealnim radnikom u vreme krize iziskuje više resursa nego u normalnim uslovima, a uz to je potrebno uključiti vreme i resurse za obučavanje novog zaposlenog. Čak i u najboljem scenariju treba voditi računa o tome da bi novi zaposleni dostigao nivo produktivnosti već iskusnog zaposlenog, potrebno je i vreme i dodatna obuka. Međutim, neotpuštanje zaposlenih znači neophodnost smanjenja drugih troškova ili potrebu za inovativnim modelima poslovanja.

Država stupa na scenu

U vreme kriza ovakvih razmera, glavni arbitar na tržištu rada postaje ili bi trebalo da postane – država. Kroz istoriju smo naučili da slobodno tržište popušta usled velikih privrednih šokova, te da je neophodan adekvatan korektiv koji treba da omogući nesmetano funkcionisanje privrede i poslovanja. Do sada je veliki broj zemalja doneo mere koje bi trebalo da ubrzaju oporavak privrede. Kao jedan od primera možemo izdvojiti Španiju koja predlaže uvođenje univerzalnog osnovnog dohotka, zatim podsticajne kredite za preduzeća koje uvodi Nemačka, i na kraju paket mera od 25 milijardi evra koje donosi Italija. Prateći navedene primere i Srbija je donela niz mera u cilju podrške pre svega, mikro, malim i srednjim preduzećima koji će pretrpeti najveće posledice, a zatim i svih ostalih privrednih subjekata. Svi ovi direktni podsticaji treba da posluže kao podrška preduzećima i privrednicima tokom krize, ali i da podstaknu potrošnju od strane građana nakon iste.

Internet – tačka spajanja ponude i potražnje

Osim podrške od strane države, kako se još može sačuvati poslovanje? Online platforme nude bezbroj mogućnosti za pronalazak poslova koji se obavljaju putem interneta. Deluje da su poslovanje putem interneta i digitalni rad najbolje prošli usled pandemije. Međutim, umesto da osoba, suočena sa rizikom od otpuštanja, potraži posao putem online platformi i izađe na globalno tržište rada, poslodavac može da uskladi svoje poslovanje sa trenutnom situacijom upravo koristeći Internet. Na prvi pogled, doseg Interneta je ipak ograničen i ne može se primeniti u svim sektorima. Međutim, svedoci smo niza inovativnih rešenja pri kojima poslovanja dobijaju svoju online formu (poput dostave kafe), vođenih sintagmom - Svaka roba nađe svog kupca. Uvećanje online prisustva poslodavcima pruža mogućnost za veći broj kupaca, bolji marketing, smanjenje operativnih troškova, između ostalog.

Činjenica je da se svi kao društvo suočavamo sa nizom odluka o kojima pre nikad nismo razmišljali. Akcije sprovedene u stanju panike mogu imati izuzetno negativne posledice. Kao što u stanju ekonomske krize povlačenje novca iz banaka i skrivanje istog pod sopstveni madrac može dovesti do toga da taj novac postane bezvredan, tako i otpuštanje radnika može presuditi u borbi za opstanak na tržištu. Stoga, kao prvi korak, neophodno je da počnemo da razmišljamo racionalno i zavolimo cost-benefit analizu. Razmišljajući u kontekstu dugog roka, zaključak koji se nameće jeste da radnici mogu biti dodatna investicija u procesu inoviranja poslovanja i u velikoj meri doprineti da se negativne posledice trenutne i nastupajuće krize što više smanje, a da će indirektne koristi od tih aktivnosti osetiti i ostatak društva.

Goran Radlovački