Na putu ka boljoj zapošljivosti mladih

Zamislimo da su tri mlade osobe, Marija, Stevan i Aleksandra, 2021. godine završile sa školovanjem i da se pred njima nalazio dug put karijernog razvoja i primene svega onoga što su stekli tokom školovanja. Sve tri osobe su završile različite škole. Marija je diplomirala na Pravnom fakultetu i spremala se za advokatsku praksu. Stevan je završio četvorogodišnju mašinsku školu i imao je problem sa pronalaskom posla. Aleksandra je, nakon uspešno završenih master studija na Filozofskom fakultetu, smer Sociologija i dalje razmišljala kako da najbrže dođe do zanimanja koje će je najviše ispunjavati.

Marija, Stevan i Aleksandra su se suočili sa izazovom tranzicije iz obrazovnog sistema u svet rada, svako sa različite početne pozicije. Međutim, sve troje su imali da naprave isti početni korak, a to je – da odu na praksu.

Volontiranjem do advokature

Mariju je, kao mladu pravnicu koja će uskoro postati advokatica, čekala praksa u jednoj advokatskoj kancelariji, u vidu pripravničkog staža koji bi trajao dve godine, što je jedan od uslova za polaganje pravosudnog ispita. Ovo bi podrazumevalo da ona, uz mentorski rad i usavršavanje stručnih veština stekne radni staž koji joj je potreban za polaganje stručnog ispita. Dobra okolnost za Mariju je ta što kroz pripravništvo ima ista radna prava kao i njene kolege advokati koji su već obavili praksu. Ona je u radnom odnosu, ima pravo na zdravstveno i penzijsko osiguranje i radni staž. Jedino što se razlikuje je iznos zarade, koji je 80% osnovne zarade za posao advokata.

Međutim, ono što Marija ne zna (ili zna kao pravnica) jeste da je Zakonom o uređenju sudova moguće da se za polaganje pravosudnog ispita, ne sprema više kao pripravnik, već kao pripravnik-volonter[1]. U tom slučaju, Mariji se menjaju sva prava koja je imala, ali obaveze ostaju iste. Ona više nema prava na zaradu i druge mogućnosti koje joj se pružaju radnim odnosom. Potpisivanjem ugovora o volontiranju, ona stiče pravo na naknadu za prevoz tokom obavljanja pripravničkog staža i to je to što se tiče naknada. Povoljna okolnost je, što nakon 2 godine, ona sa volonterskim stažom (koje se računa kao pripravnički staž) ispunjava uslove za polaganje pravosudnog ispita. Marija će kasnije saznati da se, prema Zakonu o volontiranju, volontiranje podrazumeva kao „organizovano dobrovoljno pružanje usluge ili obavljanje aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro“ što je u suprotnosti sa onim volontiranjem koje ona obavlja.

Jedna od njenih koleginica ovako objašnjava probleme se kojima se suočava:

„Zaista radim sve, ali nešto mi smeta, kao čoveku i pročitala sam prema ZOV svoja prava i obaveze, te striktno piše da je volonter dužan da odbije volontiranje koje nije u skladu sa zakonom ili volontiranje koje zamenjuje rad. U redu je skuvati kafu radi kolegijalnosti, zaista nije problem, ali problem za mene nastaje kada je to učestalo. Takođe, znam da imam pravo da u pisanom obliku tražim opis volonterskih usluga i aktivnosti i sasvim sam sigurna da se kuvanje kafe neće spomenuti.(…) Kao diplomirana pravnica, sa 23 god, radim, ostajem prekovremeno, ali ako na početku ne kažem, posle će biti kasno.“[2]

Marija će, ukoliko bude imala sreće, potpisati ugovor o radu za obavljanje pripravničkog staža, dok će u pesimističnoj varijanti morati da „volontira“, odnosno stekne pripravnički staž kroz besplatan rad kod poslodavca.

Država kao korektiv tržišta rada

Stevanov karijerni put se naizgled razlikuje. Nakon završetka školovanja, imao je problema sa pronalaskom posla i godinu dana je proveo na evidenciji nezaposlenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Da bi došao do svog prvog posla,  on se opredelio za sticanje praktičnog znanja putem mera aktivne politike zapošljavanja. Usavršavao se za poziciju tehničara mašinske obrade na kojoj bi trebalo da radi. Na praksu se prijavio preko Nacionalne službe za zapošljavanje, kako bi se osposobio za samostalan rad u struci. Pošto po zakonu nema obavezu polaganja stručnog ispita niti sticanja staža, prema programu NSZ imaće sledeće uslove na radu.

Program sticanja praktičnih znanja predviđa da Stevan uči i stiče veštine kroz praktičan rad na konkretnom poslu u trajanju od 6 meseci. Za tu svrhu on će zasnovati radni odnos (potpisati ugovor o radu u trajanju od 3 meseca), a njegov poslodavac će imati obavezu da ga zadrži u radnom odnosu još toliko. Druga opcija je da zasnuje radni odnos na neodređeno vreme, pri čemu će trajanje Programa biti ukupno 12 meseci.

Tokom tog perioda Nacionalna služba za zapošljavanje će poslodavcu refundirati mesečnu zaradu lica na praksi u iznosu od minimalne zakonom propisane zarade, kao i sve pripadajuće poreze i doprinose. Stevan će dobiti mentora koji ima najmanje 18 meseci radnog iskustva na istim poslovima, ali i sertifikate i licence kojim dokazuje da svoju stručnost. Kompanija u kojoj će sticati znanja i veštine mora da poseduje program sticanja praktičnih znanja po kojim će Stevan raditi. Ulaskom u radni odnos, Stevan će biti u daleko povoljnijem položaju od pripravnika-volontera i drugih oblika rada van radnog odnosa, međutim, pitanje je kako će izgledati njegov rad nakon završetka Programa i da li će on nastaviti da radi u toj kompaniji?

Neki stariji podaci[3] obazrivo ističu da je procenat učesnika koji prestanu da rade u preduzeću odmah nakon isteka programa 33%, da 44% ostane u kompaniji, ali ne više na tom poslu, a da 22% ostane u kompaniji na istom poslu.

Međutim, po isteku programa Stevan će svakako posedovati praktična znanja, veštine i iskustvo koje će mu pomoći da lakše pronađe posao i razvije svoj karijerni potencijal.

Šta ako nema ponude poslova za neka zanimanja?

Aleksandra se, za razliku od svojih vršnjaka, suočila sa više izazova. Odabirom sociologije kao zanimanja nema mnogo izgleda za brz pronalazak posla na tržištu rada[4]. Takođe, saznala je da za prvi posao ne poseduje dovoljno specifičnih znanja i veština sa kojim može od prvog dana da se uključi u radni proces. Tokom školovanja nije imala obaveznu praksu. Jedan od izbora koji se našao pred njom jeste da ode na radnu praksu koju nude kompanije i organizacije civilnog društva i, u zavisnosti od njenog interesovanja, kroz učenje stekne prvo radno iskustvo.

Međutim, Aleksandri je važno da njena prva radna praksa ne bude „burek“ praksa, gde će se glavnina njenih aktivnosti sastojati od kupovine doručka i kuvanja kafe kolegama. Takođe, važno joj je da na praksi ima mentora koji će, u skladu sa potrebama kompanije ali i Aleksandrinim interesovanjima, sastaviti program prakse sa definisanim ciljevima učenja. To će oboma omogućiti da praćenje razvoja i sticanje novih veština tokom trajanja prakse.

Aleksandri je važno da njena praksa ima početak i kraj. Uobičajena preporuka je da bi prakse trebalo da traju do 6 meseci, nakon čega bi njena produktivnost bila slična kao produktivnost njenih kolega koji su već duže u kompaniji. Takođe, kako bi ona bila motivisana i pokazala svoje pune radne kapacitete, neophodno je da za taj rad dobije i odgovarajuću novčanu nadoknadu.

Nakon uspešno završene radne prakse, Aleksandri će biti neophodno da na sledećem intervjuu za posao pokaže da stvarno poseduje znanja i veštine koja su neophodna njenom budućem poslodavcu. Za to će joj biti potrebna potvrda o uspešno obavljenoj praksi, koju će joj izdati poslodavac kod kog je obavila praksu.

Zakon o radnim praksama – prvi korak

Sve Aleksandrine potrebe su realistične i u skladu očekivanjima. Ali, šta sve nije u redu sa prethodno navedenim?

Izazov sa kojim se već godinama suočavaju poslodavci tiče se nepostojanja adekvatne ugovorne forme za angažovanje praktikanata na radnoj praksi na otvorenom tržištu rada[5]. Ovakvo stanje ne ide u prilog ni Aleksandri ni njenim potencijalnim praksodavcima. Ona može, ali i ne mora da dobije mentora sa kojim će pratiti program i ciljeve učenja na praksi. Praksa može trajati 6 meseci, ali može i duže. Može dobiti novčanu nadoknadu, ali i ne mora.

Realno stanje na tržištu rada nam govori da postoji neregulisano polje organizovanja radnih praksi gde sve zavisi od pojedinačnih dogovora praksodavaca i praktikanata. Praksodavci, u potrebi za privlačenjem talentovane radne snage, koriste neadekvatne ugovore, a praktikanti, u želji za sticanjem prvog radnog iskustva kroz učenje, pristaju na neadekvatne uslove.

Stoga, osim što je neophodno pravno regulisati ovu oblast, na čemu se već radi, potrebno je da se ona kvalitetno reguliše. Prethodna tri iskustva, iako zamišljena, oslikavaju stanje i iskustva mladih koja su i više nego stvarna. U razmatranju mogućih pravnih rešenja za regulisanje radnih praksi, treba postaviti pitanje da li će ona smanjiti mogućnost zloupotrebe i omogućiti da radne prakse ispune svoju svrhu i doprinesu unapređenju znanja i veština i sticanju radnog iskustva u uslovima dostojanstvenog rada.

Pravnim regulisanjem oblasti radnih praksi, bićemo korak bliže ka većoj i kvalitetnijoj zapošljivosti mladih.

U toku je proces izrade Zakona o radnim praksama. Ovim tekstom započećemo seriju tekstova u kojim ćemo se baviti problematikom i pitanjima radnih praksi, kao vid podizanja svesti o važnosti ove teme, ali i o važnosti uključivanja građana, a naročito mladih, kako bi se obezbedilo da Zakon doprinese unapređenju ove oblasti.