Dete koje ima iskustvo participacije spremnije je da prihvati i odgovornost za sprovođenje odluke, jer razume razloge njenog donošenja, kao i posledice njenog neostvarivanja. Učešće dece koristi i odraslima, jer će bolje razumeti perspektivu deteta.

Demokratsko društvo počiva na aktivnom građanstvu i kulturi učešća u procesu odlučivanja. Uključivanje dece i mladih u proces odlučivanja o onome što ih se tiče jača njihov aktivistički potencijal, doprinosi razvoju demokratskih vrednosti i osigurava da odluke koje se donose uzimaju u obzir i interese najmlađih građana. To znači da se u procesu pristupanja Srbije Evropskoj uniji mora raditi na stvaranju uslova koji omogućavaju da deca imaju efikasan mehanizam kroz koji će izraziti svoje viđenje i uticati na donošenje odluka.

Pravo deteta na participaciju, kojim se garantuje učešće dece u demokratskim procesima, znači da ono ima pravo na slobodno izražavanje sopstvenog mišljenja, kao i da se to mišljenje uzme u obzir u svim stvarima i postupcima koji ga se tiču, u skladu sa uzrastom i razvojnim mogućnostima (Konvencija o pravima deteta, član 12). Participacija podstiče i insistira na vidljivosti dece u ostvarivanju sopstvenih prava, u neposrednoj je vezi s najboljim interesom deteta i ukazuje na neophodnost uspostavljanja tzv. kulture slušanja dece u društvu. Slušanje dece bez autentične zainteresovanosti da ih čujemo može imati negativne posledice: lakše se manipuliše mišljenjem dece, ono se češće koristi u dekorativne svrhe, favorizovanjem mišljenja određene dominantne grupe ona je još moćnija, dok glas marginalizovanih ostaje potisnut.

„Dobro dete je mirno dete“

Brojne su dobrobiti od procesa učešća i za dete i za društvo u celini. Dete razvija prosocijalno ponašanje i niz kompetencija koje su važne za demokratsko društvo, uči da jasno izražava svoje i sluša tuđe mišljenje, uči da funkcioniše u grupi, da deluje u duhu poštovanja i saradnje, da se dogovara i da pregovara s drugima, da pronalazi konstruktivna rešenja problema, da kritički misli, da bude samostalno i odgovorno. Dete koje ima iskustvo participacije spremnije je da prihvati i odgovornost za sprovođenje odluke, jer razume razloge njenog donošenja, kao i posledice njenog neostvarivanja. Učešće dece koristi i odraslima, jer će bolje razumeti perspektivu deteta.

Brojne su dobrobiti od procesa učešća i za dete i za društvo u celini. Dete razvija prosocijalno ponašanje i niz kompetencija koje su važne za demokratsko društvo, uči da jasno izražava svoje i sluša tuđe mišljenje, uči da funkcioniše u grupi, da deluje u duhu poštovanja i saradnje, da se dogovara i da pregovara s drugima, da pronalazi konstruktivna rešenja problema, da kritički misli, da bude samostalno i odgovorno. Dete koje ima iskustvo participacije spremnije je da prihvati i odgovornost za sprovođenje odluke, jer razume razloge njenog donošenja, kao i posledice njenog neostvarivanja. Učešće dece koristi i odraslima, jer će bolje razumeti perspektivu deteta.

Uprkos dobrobitima koje učešće donosi, postoje nepovoljni činioci za participaciju. Tako su, na primer, kod nas prisutni tradicionalni obrasci postupanja prema deci gde se ceni poslušnost, pokornost i pasivnost deteta (Dobro dete je mirno i poslušno dete. Ono ne pita, ne traži, već pokorno izvršava naređenja i uputstva odraslog.) Prisutna je opšta društvena klima koja ne traži i ne podstiče stvarnu participaciju dece i mladih, ali ni odraslih, kao i opšta doktrina koja vlada u našem društvu gde se od deteta ne očekuje stvarno aktivno učešće. Nepovoljno za participaciju je i slika o detetu u našoj tradicionalnoj kulturi, koja ukazuje na to da se deca tretiraju zaštitnički, kontrolišu se i marginalizuju.

Česte su i zablude u vezi sa učešćem dece koje šire spektar nepovoljnih činilaca za njihovo učešće. Deca moraju prvo da nauče da prihvataju odgovornost za svoje postupke, pa tek onda da dobiju mogućnost da participiraju – čest je stav odraslih, koji zapravo negira suštinu ovog prava. Upravo jedan od načina da se deca nauče da prihvataju odgovornosti jeste da im se omogući učešće u procesu odlučivanja i to od najranijeg uzrasta, što znači da odgovornost nije preduslov za učešće, da deca ne „zaslužuju“ to pravo, već je ono mehanizam za razvoj odgovornosti i samostalnosti. Deca nisu dovoljno zrela da učestvuju u donošenju odluka i preduzimanju akcija, takođe predstavlja pogrešnu pretpostavku. Dete nije samo pasivni primalac okolnih uticaja, već ono od rođenja utiče na okruženje i oblikuje ga.

Učešće je moguće samo sa starijom decom, česta je zabluda koja uslovljava odlaganje procesa učešća dece. Ne postoji donja granica za izražavanje mišljenja ‒ deca mogu aktivno da učestvuju na svakom uzrastu, a način učešća određen je njihovim kapacitetima, iskustvom i interesovanjima.

Učešće je pretnja autoritetu odraslih je dominantna zabluda koja se obrazlaže time da je odrasli dužan da postupa onako kako je dete reklo. Zapravo, učešće jača autoritet odraslih, a uvažavanje detetovog mišljenja ne znači da se automatski svi zahtevi usvajaju, već da se dečje mišljenje uzima u obzir kao važno u procesu donošenja odluka koje ga se tiču.

Šta kažu istraživanja?

Deca i mladi nisu zainteresovani da učestvuju, jer nemaju iskustvo dobrobiti od nje.

Pripremajući izveštaj o ostvarivanju prava deteta u Srbiji, deci i mladima je bilo posebno značajno da ispitaju stavove svojih vršnjaka o ostvarivanju prava deteta na participaciju (Izveštaj o ostvarivanju prava deteta u Republici Srbiji iz ugla dece i mladih).

Rezultati ukazuju da je deci i mladima najvažnije da se njihovo mišljenje uzme u obzir u porodici (3/4) i vršnjačkoj grupi (2/3) i da im je najmanje važno uzimanje u obzir njihovog mišljenja u pogledu stanja u naselju (18%), državi (13%) i svetu (10%). Takođe, istraživanje je pokazalo da učešće u odlučivanju u školi smatra važnim samo 1/5 dece i mladih, dok 2/3 dece i mladih navodi da ih niko dosada nije pitao za mišljenje o pitanjima važnim za život u njihovim gradovima i opštinama, dok je najčešći oblik učešća dece i mladih na nivou opštine ‒ anketa.

Mladi u pomenutom izveštaju i Panel mladih savetnika Zaštitnika građana daju predloge2 za unapređenje njihovog učešća: edukacija dece od najranijih dana o pravima koja imaju, ali i o tome kako da ih koriste i kako da izraze svoje mišljenje; monitoring vlasti u pogledu otvorenosti za učešće dece i mladih; formiranje više tela poput učeničkog parlamenta na nivou škole, a na nivou gradova i opština tela kao što je Savet dece koja će učestvovati u donošenju gradskih odluka; umrežavanje parlamenata iz različitih škola i gradova radi saradnje, zajedničkih akcija i razmene iskustava.

Komitet za prava deteta (2017) i Zaštitnik građana (2018) naglašavaju se da je ovo pravo deteta nedovoljno poštovano, naročito u sistemu obrazovanja. Budući da obrazovanje igra važnu ulogu u učešću dece, Užički centar za prava deteta aktivno radi na tome da se izmenama i dopunama prosvetnih zakona propiše i uredi pravo deteta na participaciju na svim nivoima koje će predvideti donošenje i usvajanje Pravilnika o participaciji i Pravilnika o informisanju učenika. Na ovaj način možemo mehanizam participacije dece staviti u funkciju demokratskog građanstva, kao vrednosti Evropske unije.

Jelena Žunić-Cicvarić, Radovan Cicvarić

Užički centar za prava deteta

Tekst i fotografija izvorno su preuzeti odavde.