Pristup informacijama od javnog značaja regulisan je Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji daje mogućnost građanima da steknu uvid kako u rad javnih institucija, tako i u informacije kojima ove institucije raspolažu. Prvi ovakav zakon donesen je 2004. godine i imao je za cilj demokratizaciju društva i promenu odnosa između vlasti i javnosti – kroz uspostavljanje normativnih pravila za građansko kontrolisanje rada državnih organa i institucija i mehanizmima koji doprinose sprečavanju zloupotrebe vlasti i korupcije. Iako inicijalno ni javnost, ni zaposleni u državnim organima nisu imali dovoljno znanja ni iskustva da koriste ovo „novo“ pravo, danas je ta prepreka načelno prevaziđena. Međutim, praksa i dalje pokazuje manjkavosti u funkcionisanju i primeni ovog zakona, što se kosi sa evropskounijskom perspektivom Srbije i usvajanjem demokratskih vrednosti i vrednosti otvorenog društva. Najčešće poteškoće pri ostvarivanju ovog prava su dužina trajanja postupka, ignorisanje zahteva od strane organa, upućivanje na druge organe i slično. Ovome govori u prilog i činjenica da Služba Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti već dva meseca funkcioniše bez Poverenika, nakon što je dotadašnjem Povereniku, Rodoljubu Šabiću, istekao mandat. Novi Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja je predložilo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, i prema njemu bi se svim organima javne vlasti omogućilo da pokrene upravni spor protiv rešenja poverenika, što bi dodatno usporilo pristup informacijama koji i sada traje predugo, i izuzeće preduzeća koja raspolažu javnom imovinom od prava javnosti da zna. Sa novom odredbom o pokretanju upravnog spora od strane državnih organa protiv rešenja poverenika, ionako dug rok za dobijanje informacije će u praksi dodatno biti produžen, čime se smanjuje aktuelnost i relevantnost informacije. Takođe, pod organima vlasti neće se smatrati društva kapitala koja posluju na tržištu u skladu sa propisima o privrednim društvima, čak ni kada je država član ili akcionar takvog preduzeća što je bio slučaj do sada. Ovo u praksi znači, da će preduzeća u čijoj vlasničkoj strukturi učestvuje novac poreskih obveznika, biti izuzeta od obaveze da podatke o svom poslovanju učine dostupnim javnosti (poput Železnica Srbije, Koridora, Air Srbije, Telekom-a, itd).
S namerom da omogući dijalog između aktera koji se interesuju za ovu temu, Beogradska otvorena škola je organizovala trodnevnu obuku u Šapcu, koja je realizovana u periodu od 20. do 22. februara 2019. godine. Učesnici obuke bili su predstavnici partnerskih organizacija civilnog društva i medija na projektu „Civilno društvo za unapređenje procesa pristupanja Srbije Evropskoj uniji“ koji je podržan od strane Kraljevine Švedske.
Na obuci, učesnici su imali priliku da se podsete procedura u procesu pristupanja Srbije Evropskoj uniji, kao i da sa stručnjacima iz referentnih oblasti raspravljaju o situacijama sa kojima se susreću u svakodnevnom radu u procesu traženja informacija od javnog značaja.
Obuku smo započeli optimistično, prikazivanjem napretka koji je ostvaren kada je u pitanju uključivanje organizacija civilnog društva i javnosti u proces reforme javne uprave u cilju otvorenosti i participativnosti u radu organa državne uprave. Svakako da su poslednjih godina unapređeni uslovi za učešće zainteresovane javnosti u aktivnosti vezane za reformu javne uprave kroz povećanje dostupnosti informacija o radu javne uprave i javnim finansijama. Trend porasta saradnje organa javne vlasti i organizacija civilnog društva može se primetiti prilikom izrade dva Akciona plana u okviru Strategije reforme javne uprave. U izradi prvog Akcionog plana (2015-2017) učestvovalo je samo četiri, dok je u izradi drugog (2018-2020) učestvovalo 12 predstavnika organizacija civilnog društva, izabranih preko javnog poziva Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom. Srbija je, takođe, članica u Partnerstvu za otvorenu upravu – multilateralnoj inicijativi koja ima za cilj da poboljša integritet, transparentnost, efikasnost i odgovornost javne vlasti kroz izgradnju odnosa poverenja sa javnošću.
Govorili smo o tome kako se ostvaruje pravo na slobodan pristup informacijama, samom toku postupka traženja informacija i načinima na koje se zahtev može „poboljšati“ i formulisati tako da bude precizan i jasan i da ostavi najmanje prostora organu javne uprave da traženu informaciju ne dostavi. Osvrnuli smo se i na mogućnost ograničenja prava na slobodan pristup informacijama, kao i najčešće razloge i izgovore usled kojih organi javne uprave ne pružaju tražene informacije – od ćutanja organa vlasti, pozivanje na tajnost podataka, upućivanje na druge organe, do potpune opstrukcije zahteva, ali i na potencijalna rešenja ovih problema. Poznati primeri iz prakse, šampioni odbijanja da dostave informacije, poput Telekom Srbije, Železnica Srbije, opštine Doljevac i drugih, govore u prilog tome da ne postoje adekvatne sankcije, koje bi doprinele ostvarenju ovog prava. Učesnici su bili podstaknuti da sa ostalima podele svoja i pozitivna i negativna iskustva u procesu traženja informacija. Kao neka od sistemskih rešenja koja bi potpomogla ostvarenje prava na pristup informacijama navedena su:
- transparentan izbor novog Poverenika;
- da Skupština uzme u obzir zaključke i preporuke povodom izveštaja Poverenika od 2014. do danas, kao i da utvrdi odgovornost zbog nepostupanja;
- Vlada da obezbedi izvršenje svih Poverenikovih rešenja i da postupa po zahtevima za pristup informacijama;
- jačanje položaja nezavisnih državnih organa;
- uvođenje krivičnog dela za ometanje Poverenika u vršenju svojih nadležnosti i prava javnosti da zna i druga.
Iz Službe Poverenika učesnicima je ukazano na institut žalbe Povereniku, proceduru, rokove i na koji način se ona formuliše kako bi i Službi bilo lakše da pokrene postupak, ali i organu javne uprave da po žalbi postupi i informaciju dostavi u najkraćem roku.
Takođe, učesnici su imali priliku da razgovaraju sa predstavnicima medijskih kuća, čije obavljanje posla primarno zavisi od posedovanja informacija. Izdvojene su neke od najčešćih prepreka sa kojima se mediji susreću. U tom kontekstu napravljen je osvrt na to koliko brzo u digitalnom dobu informacije postaju i prestaju da budu aktuelne i naglašena je važnost pravovremenog plasiranja informacije javnosti. S obzirom na iskustvo koje ove medijske kuće imaju u procesu traženja informacija podeljeni su i praktični saveti koji mogu da olakšaju ovaj proces.
Učesnici i predavači su obuku zajednički zaključili time da postoji još mnogo koraka koji se moraju preći do uspostavljanja kvalitetnog odnosa u društvu između javnosti i organa javne uprave i u kom pristup informacijama nije proces usložnjen velikim brojem procedura. Međutim, u ovom koračanju ka otvorenom društvu, veliku i aktivnu ulogu i odgovornost treba da preuzme i celokupna javnost, a naročito organizacije civilnog društva, i ne sme dolaziti do zamora u ostvarivanju prava na slobodan pristup informacijama.
