Uprkos različitom nivou razvijenosti svojih članica, Evropska unija je nesumnjivo postala globalni predvodnik u borbi protiv klimatskih promena i sprečavanju degradacije životne sredine. Danas, u okviru javno-političkog diskursa EU, centralna incijativa koja pruža odgovor na ove izazove jeste “Evropski zeleni plan”, koji je Evropska komisija predstavila u decembru 2019. godine. Ovaj plan je zapravo razvojna strategija Evropske unije koja za cilj ima da transformiše privrede zemalja članica u skladu sa principima održivog razvoja. Međutim, u protekla dva meseca, pandemija virusa COVID-19 imala je parališući efekat na privrede ovih zemalja i u velikoj meri ugrozila implementaciju postavljenih ciljeva, kao i šanse za postizanje novih progresivnih dogovora, poput onih vezanih za  klimatsko zakonodavstvo.

Šta čini Evropski zeleni plan?

Evropski zeleni plan nastoji da privredu EU ustroji u skladu sa principima niskougljeničnog razvoja, odnosno cirkularne ekonomije, kao i da obnovi biodiverzitet u zemljama članicama i smanji emisije sa efektom staklene bašte[1]. Ostvarenje ovakvog plana zahtevaće simultane napore u gotovo svim sferama ekonomije i ulaganja koje će prema Investicionom planu za Evropski zeleni plan iznositi preko hiljadu milijardi evra[2]. Evropski zeleni plan predlaže delovanje u više javno-političkih oblasti, u okviru kojih će reforme biti vršene kroz kontinuiranu izradu novih, progresivnih javnih politika. Te oblasti su čista energija, održiva industrija, stambena politika, održiva mobilnost, biodiverzitet, eliminacija zagađenja, klimatska akcija, održiva poljoprivreda i program “Od farme do viljuške” koji se tiče održive proizvodnje hrane.

Među brojnim inicijativama predloženim u okviru ovih oblasti, centralno mesto zauzima plan ostvarenja klimatske neutralnosti do 2050 godine. Ukoliko bi EU ispunila ovaj cilj, Stari kontinent bi postao prvi klimatski neutralan kontinent. U nameri da ovaj plan učini pravno obavezujućim, Evropska komisija je u martu 2020. godine dostavila na odlučivanje Evropskom parlamentu i Savetu Evropske unije predlog prvog Klimatskog zakona[3]. Evropski parlament, odnosno Evropski savet su u prethodnim mesecima iskazali podršku ovom zakonu, tako da je njegovo usvajanje izvesno[4].

Sveobuhvatne reforme će ubrzati dalju energetsku tranziciju kontinenta, pritom umanjujući intenzitet upotrebe fosilnih goriva i nepovratno menjajući energetski miks zemalja članica. Ovakve mere će naročito pogoditi regione u kojima opstanak lokalnih zajednica zavisi od sektora uglja. U 2015. godini, širom Evropske unije operativno je bilo čak 128 rudnika, koji su zapošljavali više od 238 000 radnika[5]. Sasvim je izvesno da će predstojeće reforme dovesti do zatvaranja rudnika koji posluju do danas, kao i do gubitka radnih mesta u njima, ali i sektorima direktno povezanih sa sektorom uglja. Kako bi zaštitila ove zajednice i obezbedila pravednu energetsku tranziciju, Evropska komisija je u Evropski zeleni plan utkala snažan socijalni program, koji se ogleda pre svega u Mehanizmu za pravednu tranziciju. Kroz ovaj finansijski instrument, ona nastoji da kreira nove poslove u visoko-tehnološkim industrijama poput proizvodnje električnih vozila, obnovljivih izvora energije, održive stambene izgradnje, kao i da obezbedi sredstva za programe za prekvalifikaciju[6].

Plan Evropske komisije je da u periodu od 2021. do 2027. godine mobiliše minimum sto milijardi evra kroz Mehanizam za pravednu tranziciju[7]. Od toga, 7,5 milijardi evra će biti u formi Pravednog tranzicionog fonda koji će biti finansiran iz novog dugoročnog budžeta Evropske unije. Preostala sredstva iz Mehanizma za pravednu tranziciju će biti prikupljena kroz druge izvore, prvenstveno privatne investicije.

A da li baš svi u Evropskoj uniji dele ovaj optimizam?

Predložena ideja za sveobuhvatnu transformaciju privrede Evropske unije izazvala je otpor mnogih donosioca odluka, privrednih subjekata, društvenih grupa i drugih. Dok u načelu sve zemlje članice Evropske unije podržavaju Evropski zeleni plan, mnoge od njih otvoreno iskazuju skepticizam o mogućnosti ostvarenja ambicioznih ciljeva, prvenstveno u domenu smanjenja emisija sa efektom staklene bašte[8]. Tako su prvobitno Mađarska, Estonija, Češka i naročito glasna Poljska, stavljanjem veta u junu 2019. godine, uspele da spreče donošenje odluke o klimatskoj neutralnosti Evropske unije do 2050. godine[9]. Kada je dogovor konačno i postignut u decembru iste godine, učinjeno je to bez Poljske koja je odbila da učestvuje u konsenzusu. Inicijalno protivljenje Mađarske izazvano je bilo pre svega brigom da bi ovaj program mogao dugoročno doprineti rastu cene hrane i energenata[10]. Sa druge strane, iza kontinuiranog protivljenja Poljske stoji sektor uglja, od čije vitalnosti zavisi obezbeđivanje relativno jeftinog izvora energije, ali i održavanje društvenog mira. Značajne promene u strukturi energetskog sistema staviće pritisak i na zemlje poput Bugarske, Rumunije, ali i daleko ekonomski snažnije Nemačke, koja trenutno emituje značajno više gasova sa efektom staklene bašte od drugih zemalja članica. Iz tog razloga, vest da je široka vladajuća koalicija u nemačkom Bundestagu nedavno dovela u pitanje predloženo povećanje klimatskih ambicija zemlje do 2030. godine, zabrinula je mnoge[11].

Nezadovoljstvo u Nemačkoj i Poljskoj ne ublažava ni činjenica da će kolač od 7,5 milijardi evra iz Pravednog tranzicionog fonda biti mahom podeljen između pomenute dve zemlje[12]. Kao razlog za nezadovoljstvo se navodi da ova sredstva nisu ni približno dovoljna kako bi pokrila troškove predstojeće tranzicije, a postoji i izazov pravedne raspodele sredstava. Iako će Poljska primiti čak 27% od ukupnih sredstava, mnogi to smatraju nedovoljnim imajući u vidu da ova zemlja samostalno zapošljava više ljudi u sektoru uglja od preostalih 26 zemalja članica EU zajedno[13]. Sa druge strane, članice koje su već značajno odmakle u svojoj energetskoj tranziciji ne gledaju blagonaklono na ovu velikodušnost Brisela i smatraju da ne treba da finansiraju dodatno ovakve programe. Francuska, Holandija i Švedska smatraju da bi trebalo preusmeriti postojeća sredstva koja se uplaćuju ovim zemljama za potrebe energetske tranzicije[14].

Protiv Evropskog zelenog plana istupili su i brojni evropski sindikata, zauzimajući stav da bi on mogao da ugrozi opstanak evropske industrije usled rastuće međunarodne kompetitivnosti. Industrija okvirno čini 20% ukupne ekonomije Evropske unije i zapošljava približno 35 miliona ljudi[15]. Od toga, gotovo 11 miliona radnih mesta vezano je za rudno-prerađivačku industriju, automobilsku industriju, kao i druge energetski intenzivne industrije čija sudbina će zavisiti od pravca reformi[16]. Nova industrijska strategija Evropske unije, koju je u martu objavila Evropska komisija prvenstveno je usmerena na mere digitalizacije i sadrži malo pomena o tradicionalnim sektorima industrije koji će upravo biti najviše pogođeni. Predstavnici federacije sindikata “IndustriAll” smatraju da tako koncipirana strategija ne daje odgovor na pitanje kakva je budućnost pomenutih sektora, niti kako će Evropska unija u praksi dostići ambiciozne klimatske ciljeve do 2030, odnosno 2050. godine[17].

A onda se COVID-19 desio...

Uprkos snažnim opozicionim glasovima, najveći izazov danas za sprovođenje Evropskog zelenog plana postala je pandemija virusa COVID-19. Suočeni sa posledicama virusa, zvaničnici Evropske komisije su bili primorani da brojne inicijative, čije donošenje je bilo planirano za 2020. godinu, odlože. Stav Komisije je da je prioritizacija u ovom trenutku neophodna, te da postavljanje novih zakonskih dokumenata ne bi ni bilo efikasno, zbog nemogućnosti institucija da iste trenutno sprovode[18]. Zvanične potvrde još uvek nema, međutim podaci do kojih su mediji došli ukazuju na to da bi donošenje najvećeg dela planiranih javnih politika u okviru Evropskog zelenog plana moglo da bude pomereno[19]. To uključuje Evropski klimatski pakt, strategiju “Od farme do viljuške”, Novu strategiju adaptacije na klimatske promene i druge inicijative koje se ne smatraju prioritetnim.

Sa druge strane, iako je usporila legislativni proces evropskih institucija, pandemija je otvorila vrata krupnom investicionom programu koji bi mogao da postane značajan korak u ostvarivanju vizije Evropskog zelenog plana. Sa izbijanjem pandemije, sve članice Evropske unije su bez izuzetka zabeležile značajno usporavanje ekonomske aktivnosti. Procene su da je prvom kvartalu 2020. godine, bruto društveni proizvod Evropske unije umanjen za 3,3%, u odnosu na poslednji kvartal prethodne godine[20]. Procene su da će ove godine evropska ekonomija potonuti za više od 7%[21]. Sa izbijanjem pandemije, prva reakcija zemalja članica EU bila je da uprkos značajnim fiskalnim izdacima, pruže finansijsku podršku privredi, sačuvaju domaće kompanije i radna mesta u njima. Međutim, postalo je jasno da ublažavanje recesije koja po svemu sudeći sledi, zahteva zajednički odgovor. Stoga su se Evropski savet i Evropska komisija usaglasili oko potrebe za stvaranjem zajedničkog investicionog programa koji bi potencijalno na Evropu imao efekat kao i Maršalov plan svojevremeno[22]. Visina ovog programa mogla bi da ode i na dve hiljade milijardi evra, koliko evroposlanici zahtevaju[23]. Od toga, čak pet stotina milijardi evra je moguće da bude podeljeno zemljama članicama u vidu grantova kroz fond za oporavak[24]. Trenutno, postoje snažne indicije da bi značajan deo sredstava mogao biti korišćen na projekte koji su u skladu sa vizijom koju izlaže Evropski zeleni plan. Podršku ovome dali su brojni evropski zvaničnici, pre svega Ursula fon der Lajen, predsednica Evropske komisije, koja je navela da bi upravo Evropski zeleni plan trebalo da služi kao kompas prilikom alokacije sredstava programa oporavka i da je ovo jedinstvena prilika za izgradnju drugačije, otporne evropske ekonomije[25]. Nezvanično, projekti koje bi Evropska komisija podržala bili bi vezani za renoviranje zgrada, cirkularnu ekonomiju, upotrebu obnovljivih izvora energije i vodonika i “čistiji” saobraćaj[26].

U narednim nedeljama dobićemo odgovor na pitanje kakav program oporavka čeka Evropsku uniju. Nesumnjivo je pred evropskim zvaničnicima politička odluka koja zahteva veliku hrabrost. Međutim, nije i poslednja. U narednim godinama, pa i decenijama, uspeh Evropskog zelenog plana zavisiće od kontinuirane odvažnosti donosioca odluka da Evropu, uprkos izazovima, zadrže na čelu globalne borbe protiv klimatskih promena.

Ilija Jovančević, Beogradska otvorena škola‚

Izvor fotografije: canva.com