U četvrtak, 14. maja 2020, predsednik Srbije posetio je Kolubarski basen. Nazivajući ga „srcem energetskog sektora Srbije“, predsednik se potrudio da to srce nastavi da kuca najavljivanjem novih investicija u površinske kopove u vrednosti od 500 miliona evra, koje će doprineti energetskom sektoru Srbije sa dodatnih 13 miliona tona uglja godišnje. Sa druge strane, samo par dana ranije, Velika Britanija proslavila je interesantan jubilej – 11. maja ova država ušla je u drugi mesec bez korišćenja uglja za proizvodnju električne energije. Dakle, po prvi put od industrijske revolucije ugalj se više ne koristi u Britaniji za proizvodnju električne energije.

Dok se druge evropske zemlje okreću budućnosti planirajući sveobuhvatne javne politike, koje će omogućiti ugljeničnu neutralnost, čistiju energiju i zdraviju životnu sredinu, čini se da donosioci odluka u Srbiji nastavljaju da budućnost traže  na dnu kopova uglja.  Međutim, ovakav pristup bi Srbiju i njene stanovnike mogao puno da košta, mnogo više nego prethodno pomenute investicije.

Pravedna energetska tranzicija – čemu služi?

Počnimo od toga šta je energetska tranzicija, odnosno pravedna energetska tranzicija. Energetska tranzicija se može definisati kao prelaz iz sistema u kome se za proizvodnju energije dominantno koriste neobnovljivi izvori (fosilna goriva) u sistem koji je zasnovan na korišćenju obnovljivih izvora energije. Ovaj prelaz zahteva ogromne promene  kako u tehnologiji proizvodnje, tako i u načinu upravljanja proizvodnjom, distribucijom i potrošnjom energije. Međutim, ovaj prelaz pored strukturalnih promena tehnologije zahteva i velike investicije, promene u javnim politikama, kao i promenu svesti svih aktera u lancu proizvodnje i potrošnje energije. Sa druge strane, pravedna energetska tranzicija ima nešto drugačije značenje. Ona je uključena u preambulu Pariskog sporazuma kao okvir koji uzima u obzir radnike i kreira uslove za dostojanstven rad i kvalitetne poslove u skladu sa nacionalno definisanim prioritetima razvoja.

Brojne države u Evropi i regionu razvijaju kompleksne javne politike za pravednu energetsku tranziciju koje treba da omoguće prelazak društva sa ekonomije koja se zasniva na fosilnim gorivima, na ekonomiju koja se oslanja na čistu energiju. U svetlu klimatskih promena i sve većeg zagađenja planete, ovaj prelazak je neizbežan, trajaće više decenija i zahtevaće učešće svih aktera i sektora društva. Takve javne politike obuhvataju najrazličitije načine da se države i zajednice pomognu i zaštite tokom procesa energetske tranzicije: od razvoja novih grana ekonomije kao alternativa industriji uglja, preko finansiranja prekvalifikacije radnika do razvoja novih tehnologija i školovanja stanovnika regiona koji su se tradicionalno oslanjali na ugalj.

Iako je koncept pravedne energetske tranzicije poznat već dugo, i Evropska unija je već razvila različite mehanizme za pomoć ekonomijama u energetskoj tranziciji, u mnogim zemljama izvan Evropske unije ovo je i dalje dalek i nejasan fenomen.

Da li postoji energetska tranzicija u Srbiji, ako postoji, da li će biti pravedna?

Srbija je država koja ima visoki energetski intenzitet, što znači da za proizvodnju iste količine bruto domaćeg proizvoda troši više energije od razvijenih zemalja, zbog čega je njena ekonomija na globalnom tržištu manje konkurentna. Pored toga se i značajno oslanja na ugalj, kao osnovni domaći energetski resurs. Više od 70% električne energije proizvedi se iz uglja. Energetski intenzitet je do 4 puta veći nego u prosečnoj zemlji EU, dok je ugljenični intenzitet, odnosno intenzitet oslanjanja energetskog sektora na fosilna goriva, 3 do 4 puta viši.

Srbija ima snažne ekonomske veze sa EU: 60% uvoza dolazi iz EU i 67% od ukupnog izvoza Srbije je ka EU. Kao zemlja kandidat za članstvo u EU, Srbija je procesu usklađivanja svojih zakona sa zakonima EU. Međutim, postoje značajne razlike u energetskim i klimatskim politikama ove dve strane. Dok EU planira ugljeničnu neutralnost do 2050, Strategija razvoja energetike Republike Srbije predviđa da bi, uz unapređenje tehnologije, ugalj mogao biti osnovni izvor energije u Srbiji i dugo nakon 2050. godine. U skladu sa tim, Srbija gradi nove termoelektrane na ugalj (podržane investicijama i pozajmicama iz Kine). Srbija je takođe članica potpisnica Ugovora o osnivanju Energetske zajednice. Različiti delovi energetske, klimatske i regulative u oblasti zaštite životne sredine koje smo preuzeli kroz Energetsku zajednicu podrazumevaju značajne investicije u energetski sektor Srbije, kako  bi se obezbedila stabilnost snabdevanja energijom, dostupnost  i stvaranje otvorenog tržišta energije, poboljšanje stanja životne sredine kroz podsticanje korišćenja obnovljivih izvora energije itd. Sve ovo, u krajnjem ishodu, za građane treba da obezbedi čist vazduh, sigurnu i bezbednu životnu sredinu, smanjenje emisija gasova staklene bašte, liberalizaciju energetskoj tržišta i povećanu pristupačnost energije i energetskih usluga.

Dok EU (kao značajan ekonomski partner Srbije) i susedne zemlje iz regiona Zapadnog Balkana, planiraju da napuste ugalj kao izvor energije, u Srbiji se energetska tranzicija posmatra kao daleka i neizvesna mogućnost. Ovo se jasno može čuti i u narativu visokih državnih zvaničnika. Kao rezultat svega toga, ne postoji okvir javne politike koji bi podržao pravednu energetsku tranziciju. Čini se da za Srbiju energetska tranzicija nije stvarnost.

Iako mi u Srbiji smatramo da je energetska tranzicija nešto daleko o čemu ne moramo još uvek da razmišljamo, situacija nije sasvim takva. Primenom Zelenog dogovora Evropska unija planira da ograniči uvoz roba i usluga sa visokim ugljeničnim intenzitetom. Kako Srbija ima veliku ekonomsku razmenu sa EU, to će značajno uticati i na Srbiju. Pokazatelj da je svet uveliko u energetskoj tranziciji je činjenica je u 2018. godini 26% od ukupno proizvedene energije u svetu došlo iz obnovljivih izvora energije i da je taj procenat u stalnom porastu. Uz to, energija dobijena iz obnovljivih izvora postaje sve jeftinija i konkurentnija u odnosu na energiju dobijenu iz fosilnih goriva. Zato je važno da Srbija na vreme krene u korak sa svetom i putem pravedne energetske tranzicije, jer što duže čekamo, ekonomske posledice će biti veće.

Mogućnosti za politiku pravedne energetske tranzicije u Srbiji

Beogradska otvorena škola je tokom 2018. godine istraživala mogućnosti za razvoj javne politike koja bi podržala pravednu energetsku tranziciju u Srbiji. Kroz istraživanje je ispitan okvir javnih politika na  koje bi se pravedna energetska tranzicija mogla nasloniti, identifikovane su najznačajnije zainteresovane strane i akteri i ispitani su njihovi pogledi na ovu temu. Analiza okvira javne politike  je pokazala da većina energetskih, klimatskih, obrazovnih, politika zapošljavanja i politika tržišta rada ne prepoznaje energetsku tranziciju kao faktor koji će uticati na tržište rada i ekonomiju Srbije. U nekoliko  dokumenata se vrlo uopšteno spominju „zelena industrija i zeleni poslovi“, ali nisu predložene konkretne mere, niti je predviđeno finansiranje za takve mere. Analiza zainteresovanih strana je pokazala da među donosiocima odluka ne postoji potreba  za razvojem politike pravedne energetske tranzicije. Istraživanjem su obuhvaćene različite grupe aktera, kao što su institucije i vladina tela, energetska industrija, sindikati, istraživačka i akademska zajednica, organizacije civilnog društva i lokalne zajednice koje se nalaze u blizini rudnika uglja. Većina njih smatra da energetska tranzicija neće dovesti do toga da Srbija odustane od uglja. U okviru obrazovnog sistema i akademske zajednice, međutim, postoji jasno razumevanje energetske tranzicije i potrebnih društvenih, ekonomskih i ekoloških procesa. Takođe, postoje i različita mišljenja o tome koji pristup je potrebno preduzeti. Najuticajniji akter Elektroprivreda Srbije (EPS) gradi novu termoelektranu u kostolačkom rudarskom basenu i planira izgradnju još 3 nove termoelektrane u bliskoj budućnosti, čime povećava zavisnost Srbije od fosilnih goriva i smanjuje njenu otpornost na ekonomske i društvene uticaje energetske tranzicije. Sindikati, koji su tradicionalno najviše zainteresovani za politike pravedne energetske tranzicije, nisu uključeni u proces razvijanja klimatskih i energetskih politika. Fokus grupe koje su organizovane sa stanovnicima i rudarskim radnicima iz neposredne okoline dva najveća ugljena basena u Srbiji su pokazala da radnici nemaju poverenja da će sindikati zaštiti njihova radna mesta. Umesto toga, rudari iz ovih rudarskih basena smatraju da će biti prepušteni sami sebi i neizvesnoj budućnosti energetske tranzicije. Fokus grupe iz ovih rudarskih regiona su takođe pokazale da u lokalnim zajednicama postoji jasno shvatanje da poslovi vezani za ugalj više nisu „sigurni i dobro plaćeni“. Tokom prethodnih 50 godina, život pored rudnika uglja je značio postojanje sigurnih poslova i dobru ekonomsku perspektivu za ljude iz ovih regiona; ali kako stanovnici ovih regiona kažu, danas teško dolaze do poslova u industriji uglja, ako neko  i uspe da se zaposli, to obično nisu stabilna radna mesta, koja kroz dugoročne ugovore o radu pružaju sigurnost, i uz to su često sa znatno nižim platama, a velikim rizicima po zdravlje radnika. Kao posledica svega toga, lokalno stanovništvo već smatra energetski sektor nepravednim. Baš kao i radnici iz industrije uglja, i oni veruju da će biti ostavljeni da se sami nose sa ekonomskim i socijalnim posledicama energetske tranzicije.

U susret 2030. godini

Klimatske i energetske politike EU i Zapadnog Balkana se, u ovom momentu, razvijaju u pravcu klimatske neutralnosti, u skladu sa ciljevima održivog razvoja i Agendom 2030. Tempo možda nije dovoljan da bi se dostigli ciljevi Pariskog sporazuma, ali za Srbiju su i već postavljeni ciljevi preambiciozni. Evropski novi Zeleni dogovor, koji usmerava ekonomiju EU na put klimatske neutralnosti, doneće nove i još veće izazove za ekonomiju Srbije, zbog snažnih ekonomskih veza sa EU. Sve ovo ukazuje da će do energetske tranzicije doći, bilo da smo spremni ili ne, uprkos neadekvatnim političkim okvirima. Takođe znači rizik za desetine hiljada domaćinstava, ukoliko Srbija ne započne planiranje energetske tranzicije.  Sve dok su donosioci odluka fokusirani na kratkoročne prioritete i konzervativni prema promenama u energetskom sektoru i dokle god su građani nedovoljno upoznati sa temom, civilno društvo ima zadatak da inicira debatu na temu energetske tranzicije u Srbiji. Na civilnom društvu je i da podrži donosioce odluka i ostale relevantne učesnike u pripremi i primeni mehanizama koji će omogućiti tranziciju ka čistoj energiji na ekonomski i socijalno odgovoran način, koji u potpunosti integriše principe održivog razvoja. Dobra vest je da u zemljama iz regiona i šire, koje već čine konkretne korake ka tranziciji, postoje ohrabrujući primeri iz kojih možemo da učimo.

Mirjana Jovanović, Beogradska otvorena škola

Ognjan Pantić, Beogradska otvorena škola

Tatjana Avramović, Beogradska otvorena škola

Izvor fotografije: canva.com