Cilj održivog razvoja broj 4: kvalitetno obrazovanje

“Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce. One vojuju i pobježdavaju.” Ovako je govorio Dositej Obradović još krajem osamnaestog veka, kada je širio ideju prosvetiteljstva u tada većinom nepismenoj Srbiji. U tadašnjoj kneževini Srbiji nije bilo javnih škola, a znanje se moglo steći samo ukoliko ste muškarac i imate imućne roditelje koji su mogli da vas pošalju u Beč, Budimpeštu ili Prag na školovanje.

Koliko je obrazovanje napredovalo u svetu, Evropi i Srbiji od vremena Dositeja Obradovića? Kako se UN ciljevi održivog razvoja, obrazovanje i zaštita životne sredine prepliću? Koliko su danas problemi u vezi sa degradacijom životne sredine i klimatskim promenama implementirani u obrazovne programe?

Koliko ima nepismenih?

Pristup obrazovanju se od perioda prosvetiteljstva mnogostruko uvećao, kroz razvoj javnih škola i drugih obrazovnih institucija. Pa ipak i danas u svetu ima ljudi koji nemaju pristup osnovnom obrazovanju, i puno mladih ostaje bez svake vrste bilo formalnog bilo neformalnog obrazovanja. Preko 617 miliona mladih širom sveta ne poseduje osnovnu matematičku i jezičku pismenost. COVID – 19 pandemija samo će dodatno umanjiti pristup obrazovanju najmarginalizovanijim grupama.

Otprilike 750 miliona odraslih prema podacima iz 2016. godine ostalo je nepismeno. Od ukupnog broja nepismenih dve trećine čine žene. Polovina ukupne nepismene populacije živi u južnoj Aziji, a četvrtina u subsaharskoj Africi. Ovi podaci nedvosmisleno pokazuju korelaciju između siromaštva i dostupnosti obrazovanja. Ovi podaci takođe ukazuju na to da su marginalizovane grupe pod još većim rizikom da ostanu bez bilo kakvog obrazovanja, što onda posledično gotovo da limitira sve druge mogućnosti u životu.

Čak i pre krize izazvane globalnom COVID – 19 pandemijom, projekcije su predviđale da će do 2030. godine, 200 miliona dece ispasti iz sistema osnovnog i srednjeg obrazovanja, tj. da će samo 60% od upisane dece završiti sekundarno obrazovanje. I u ovoj kategoriji na udaru su deca koja žive u podsaharskoj Africi, jer čine više od polovine dece koja se nisu upisala u školu.

Da ekonomska situacija, siromaštvo i nejednakost utiču na stepen obrazovanja na državnom nivou jasno je iz gore navedenih primera. Nejednakost i siromaštvo utiču i na nivo obrazovanja unutar jedne države, pa je tako utvrđeno da u nisko razvijenim zemljama 79% dece iz najbogatije klase  završi školu naspram tek 34% iz najsiromašnije klase.

COVID – 19 pandemija dodatno je antagonizovala društvene nejednakosti i njihov uticaj na obrazovanje. Kako su škole zatvorene usled pandemije, najmanje 500 miliona dece ostalo je uskraćeno za obrazovanje zato što ne poseduje osnovnu opremu za online učenje. Kako se škole širom sveta polako otvaraju sve ogiglednija postaje činjenica da samo 65% škola širom sveta ima osnovnu infrastrukturu za pranje ruku, kako bi se barem malo ublažio rizik od širenja virusa.

Ciljevi održivog razvoja i obrazovanje

Dostupno i kvalitetno obrazovanje za sve – dugogodišnji je cilj Ujedinjenih nacija. Nakon godina rada i ulaganja na polju primarnog obrazovanja vidljivi su pomaci, stopa završetka osnovne škole dostigla je 84% u 2018. godini, u poređenju sa 70% 2000. godine. Prema trenutnim trendovima, očekuje se da će stopa dostići 89% na globalnom nivou do 2030.

Broj dece koja pohađaju organizovano predškolsko obrazovanje takođe neprekidno raste, sa 62% u 2010. na 67% u 2018. Međutim, razlike u zemljama su i dalje velike, a procenat dece koji pohađa predškolsko obrazovanje kreće se od 9% do skoro 100%.

Ipak osim uspeha u izveštaju Generalnog sekretara UN navodi se da je u 2019. godini manje od polovine osnovnih i nižih srednjih škola u podsaharskoj Africi imalo pristup električnoj energiji, internetu, računarima i osnovnim uređajima za pranje ruku, ključnim osnovnim uslugama i objektima neophodnim da bi se obezbedilo sigurno i efikasno okruženje za učenje za sve učenike.

Takođe javlja se disparitet, pa sa porastom dostupnosti osnovnog obrazovanja, dolazi do smanjenja dostupnosti visokog obrazovanja, za mlade koji dolaze iz nižih društvenih klasa. Komodifikacijom znanja i stavljanjem obrazovnog sistema na tržište došlo je do povećanje cena studiranja što onemogućava određene društvene grupe da učestvuju u ovom procesu.

Stanje u Srbiji

Kada je reč o Srbiji, podaci o osnovnom nivou pismenosti i obrazovanja nisu tako loši. Prema popisu iz 2011. godine u Srbiji ima oko 2% nepismenih ljudi i većinom su to stariji koji žive u ruralnim delovima države. Povećanje broja pismenih ljudi beleži se na svakom popisu od 1953. godine, a naročito je bilo impresivno i brzo opismenjavanje velikog broja stanovnika u godinama obnove nakon Drugog svetskog rata. I u Srbiji kao i na globalnom nivou u kategoriji nepismenog stanovništva dominiraju žene koje čine preko 80% nepismenog stanovništva Srbije, dok lica starija od 65 godina čine 70% ukupnog broja nepismenih. Takođe, primećen je povećan broj nepismenih unutar Romske nacionalne manjine koja je socijalno i ekonomski najmarginalizovanija grupa u Srbiji.

Uprkos relativno niskom nivou nepismenosti, kao problem u Srbiji se sve češće spominje funkcionalna nepismenost. Što znači da danas nije dovoljno da znate da se potpišete, pročitate i napišete kratak tekst, već je neophodno razumevanje pročitanog, kao i korišćenje naprednijih tehnologija. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, udeo učenika starosti 15 godina koji nisu dostigli najmanji fiksni nivo postignuća na PISA[1] skali za tri osnovna školska predmeta u 2012. godini iznosio je: 38.9% za matematiku, 33.1% za čitanje i 35% za nauku. 

Obrazovanje za održivi razvoj

U podcilju 4.7. COR-a navodi se da je do 2030. potrebno obezbediti da svi učenici steknu znanja i veštine potrebne za promovisanje održivog razvoja, između ostalog i putem edukacije o održivom razvoju i održivim stilovima života, lјudskim pravima, rodnoj ravnopravnosti, kao i o promovisanju kulture mira i nenasilјa, pripadnosti globalnoj zajednici i poštovanja kulturne raznolikosti i doprinosa kulture održivom razvoju.

Implementacija ovog cilja prati se preko indikatora koji takođe postoji u ciljevima vezanim za održivu potrošnju i proizvodnju, kao i klimatsku akciju. Ovim indikatorom predviđene su mere kojima se predviđa integracija u obrazovanje sledećih tema (i) pripadnost globalnoj zajednici i (ii) održivi razvoj, uključujući i rodnu ravnopravnost i ljudska prava na svim nivoima, kroz izmenu nacionalnih obrazovnih politika, izmenu kurikuluma, obrazovanja nastavnika i procene učenika i studenata.

Teme povezane sa održivim razvojem polako dobijaju sve značajnije mesto u školskim i studentskim programima, ali je implementacija još uvek spora. Često realnost sa kojom se svakodnevno susrećemo pretiče svojom brzinom procese uključivanja održivog razvoja u kurikulume. To nam pokazuje sve češće klimatske katastrofe, ali i organizovanje mladih kroz pokret Petkom za budućnost kako bi zahtevali što hitniju reakciju nadležnih, ali i bolje obrazovanje o klimatskim promenama i drugim procesima u životnoj sredini.

Kako bi se izbegli i predupredili nadolazeći ekološki problemi, potrebna je sveobuhvatna edukacija i to ne samo mladih već celokupnog stanovišta, jer vremena je sve manje. Da bi obrazovanje o održivom razvoju došlo do svih, potrebno je paralelno uz borbu za kvalitetno, besplatno i dostupno obrazovanje, voditi i borbu za smanjenje siromaštva i nejednakosti. Kako bi se barem približili ostvarenju ciljeva održivog razvoja neophodna je prosvećenost celokupnog stanovništva, a ne samo male grupe ljudi.

"Celo društvo, i svako ponaosob, kad se ne upravlja po zdravom razumu i mudrim savetima, po nuždi se mora, zlopatiti i propadati." - Dositej Obradović

Predrag Momčilović