Većina proizvoda koji se svakodnevno koriste u jednom prosečnom domaćinstvu nije lokalnog porekla, te su ovi proizvodi prevalili veliki put da bi došli do vas. Uzmimo za primer jednu hemijsku olovku, čiji dizajn i brend verovatno dolaze iz Amerike ili Evrope, metal potreban za ovu olovku se vadi negde u Africi, plastika i energija za njenu proizvodnju dolaze iz Persijskog zaliva, da bi se proizvodnja i sastavljanje obavili negde na jugoistoku Azije. Nakon što je slabo plaćena radna snaga sastavi, ta olovka se ponovo transportuje do polica neke knjižare u Srbiji, da bi konačno došla do vas.

Nakon što kupite olovku i koristite je određeni period ona završava u korpi za otpad. I tu počinje njen drugi život, većina njih će završiti na neuređenim deponijama, gde završava i veliki deo otpada u Srbiji. Tek one retke će sakupiti neko i možda ih ponovo osposobiti ili neke njene delove predati na reciklažu. Kako u Srbiji ne postoji zaokruženi ciklus reciklaže neki delovi te olovke će ponovo otići van zemlje da bi od njih nastalo nešto drugo.

Čitav životni ciklus jednog proizvoda uglavnom je jako komplikovan, a često i potpuno ekološki i društveno neodrživ. A onda se desi nešto poput pandemije COVID - 19 i čitav taj komplikovani ciklus bude dodatno ugrožen. Dovoljno je da samo jedan kotač stane i da mehanizam ostane zakočen barem neko vreme. Ali ovakve situacije daju nam prostora i za razmišljanje – da li sve mora da bude tako komplikovano i neodrživo? Da li je moguće proizvoditi i konzumirati proizvoda koji su lokalni, čiji je lanac proizvodnje kraći i čiji je životni ciklus značajno održiviji?

UN politike za promenu načina na koji proizvodimo i koristimo proizvode i resurse

Prema teoriji sistema, fizički je nemoguće ostvarivati konstantni materijali rast u ograničenom sistemu. Uprkos tome što nam možda nisu do kraja poznate granice planete Zemlje one su tu, i trenutni neodrživi način proizvodnje i potrošnje utiče na različite aspekte života. Trenutni način proizvodnje, potrošnje i upotrebe resursa doveli su do šestog masovnog izumiranja i gubitka biodiverziteta, klimatskih promena, prekomernog zagađenja svih medijuma životne sredine. Sa druge strane, mnogo ljudi i dalje živi ispod granice siromaštva i nema dovoljno ni da zadovolji osnovne potrebe.

Da je potrebno što pre uraditi nešto spoznale su i Ujedinjene nacije (UN) i u svoje ciljeve održivog razvoja uvrstile, cilj pod rednim brojem dvanaest – Obezbediti održive oblike potrošnje i proizvodnje. UN ovim ciljem pre svega želi da države kreiraju akcione planove za održivu potrošnju i proizvodnju i da se ova pitanja integrišu u nacionalne politike. Naravno, rešavanje ovako širokog pitanja nemoguće je unutar jedne države, jer proizvodni lanci ne znaju za nacionalne granice, pa se na rešenju mora raditi i na globalnom nivou.

U 2017. godini materijalna potrošnja na globalnom nivou dostigla je 92,1 milijardu tona, što je porast u odnosu na 87 milijardi u 2015. godini i porast od 254% u odnosu na 27 milijardi u 1970. godini, pri čemu se stopa ekstrakcije ubrzava svake godine od 2000 [1]. Stalni rast ekstrakcije prirodnih resursa tokom proteklih decenija rezultirao je narušavanjem balansa životne sredine. Bez hitnih i usaglašenih političkih akcija, predviđa se da bi globalno ekstrakcija resursa mogla porasti na 190 milijardi tona do 2060. godine.

Navedeni podaci su alarmantni i da bi se pošlo putem održivosti i društvenog blagostanja neophodne su mere koje obuhvataju više aspekata. Zato se u okviru cilja 12 nalaze podciljevi koji targetiraju promene u obrazovanju, smanjenje gubitaka hrane, ispravno upravljanje hemikalijama, smanjenje proizvodnje otpada, promovisanje praksi zelenih i održivih javnih nabavki, smanjenje i ukidanje subvencija za fosilna goriva i rad na tome da se turizam učini održivijim.

Globalni nivo je važan jer osim promene i smanjenja potrošnje u razvijenim zemljama, neophodno je podržati i zemlje u razvoju da jačaju svoje naučne i tehnološke kapacitete kako bi se kretale u pravcu održivijih oblika potrošnje i proizvodnje. Ovo znači da bi razvijene zemlje trebalo da prestanu sa izvozom zastarelih tehnologija, već da zemljama u razvoj ponude trenutno najbolje dostupne tehnologije, kako bi one mogle da prevaziđu svoju podrazvijenost, a da uz to ostanu u granicama održivosti.

Na globalnom nivou mora se raditi na tome da kompanije, posebno velike i međunarodne kompanije, usvoje održive prakse i da integrišu informacije o održivosti u svoje cikluse izveštavanja. Multinacionalne kompanije do sada su se vešto služile greenwashing-om, kako bi svoj imidž učinile naizgled zelenim uz što manje promene u načinu poslovanja.

Srbija i održivi obrasci potrošnje i proizvodnje

Gde je u celoj toj priči Srbija i koliko se radi na politikama održivosti.

Srbija još uvek radi na ugalj i svoja ulaganja u fosilna goriva ne planira da obustavi. U Kostolcu se gradi novi blok termoelektrane snage 350 MW, dok je u martu potpisan ugovor i za izgradnju termoelektrane Kolobura B kapaciteta 350 MW. Ova dva projekta će Srbiju za još dugo vezati za ugalj – lignit koji je sa ekološke strane jedan od najproblematičnijih energenata.

Zelene javne nabavke još uvek nisu postale praksa kod nas, ali je dugogodišnja praksa da se opasni hemijski otpad zatrpava, kako bi se izbegli troškovi njegove prerade. Ministarstvo životne sredine krenulo da se bavi ovom odavno zatrpanom temom i trebaće vremena da se dođe do tačke kada je sav otpad i hemikalije biti tretirani u skladu sa najboljim dostupnim praksama.

Dok je pažnja javnosti bila usmerena na smanjenje upotrebe i ukidanje jednokratnih plastičnih kesa, što je jedan od pozitivnih primera, na polju reciklaže Srbija i dalje kasni za EU. Procenat reciklaže komunalnog otpada u Srbiji iznosi između 3 i 5%. Srednjoročni ciljevi EU, kojima bi i Srbija trebalo da teži, su da se do 2020. reciklira 50% komunalnog otpada, a do 2035. godine 65%, kao i da se do 2035. godine manje od 10% komunalnog otpada odlaže na deponije.

Slično kao na globalnom nivou i u Srbiji je primećen rast potrošnje materijala dok je produktivnost resursa u 2018. godini ostala na istom nivou kao 2012. godine. Ovo praktično znači da na državnom nivou trošimo više resursa, ali in ne trošimo efikasnije.

Izvor: Republički zavod za statistiku Srbije

Veliki prostor za uštede kada je u pitanju efikasno korišćenje resursa mogao bi da bude ostvaren smanjenjem gubitaka hrane. Na svetskom nivou oko 30% hrane koja stigne do potrošača na kraju završi na otpadu ili u kompostu. Bacanje hrane doprinosi još većoj eksploataciji zemljišta, dok se gube resursi i energija upotrebljeni za uzgoj hrane koja na kraju biva bačena. Za Srbiju do skora nisu postojale informacije o tome koliko se hrane baca i koja hrana najčešće završava na otpadu. Prostor za nagađanja smanjen je kada je Centar za unapređenje životne sredine objavio analizu istraživanje o bacanju hrane u domaćinstvima u Republici Srbiji. Zaključci ovog istraživanja su da i u Srbiji postoji bacanje hrane. Svake godine bacimo 246.683 tona hrane, što je na dnevnom nivou 676 tona hrane. Pojedinačni stanovnik Srbije, u proseku baci 35 kilograma hrane godišnje, čija je vrednost oko 10.000 dinara.

Nasuprot preteranoj potrošnji resursa svakodnevno se javlja sve više zero-waste inicijativa, grupa za direktno povezivanje lokalnih proizvođača hrane sa potrošačima, kao i drugih platformi na kojima možete pronaći praktične savete kako da svoj život učinite barem malo održivijim. Ovakve inicijative odozdo naročito su uzele maha tokom COVID - 19 pandemije u trenutku kada su globalni lanci proizvodnje i potrošnje uzdrmani. Individualne primeri održivog življenja važni su da bi se kroz praksu pokazalo da je drugačiji način života moguć, ali moramo biti i obazrivi kada su u pitanju njihovi dometi jer samo u kombinaciji sa progresivnim javnim politikama one mogu doprineti široj društvenoj promeni.

Naučite odakle vaše stvari dolaze i gde odlaze kada završite sa njima, da biste bili spremni da napravite promenu ka solidarnom i održivom društvu.

Predrag Momčilović

Izvor fotografije: Beogradska otvorena škola