Kritike na račun Zelenog sporazuma kažu da je predloženo povećanje ciljeva za smanjenje emisija štetnih gasova do 2030. godine nedovoljno, a rok za ostvarenje nula emisija do 2050. godine previše daleko da bi se bespovratan negativan uticaj klimatskih promena zaustavio, kao i da Komisija Ursule fon der Lajen i dalje ide u pravcu neodrživog rasta ekonomije EU.

Iako se Evropska unija na globalnom nivou može smatrati predvodnikom borbe protiv klimatskih promena, početkom decembra 2019. godine Evropska agencija za zaštitu životne sredine upozorila je u svom izveštaju da se Evropa suočava sa izazovima najveće hitnosti, bez presedana. Iako su dosadašnje politike EU delom pomogle, ipak većina ciljeva koje je EU postavila u vezi s borbom protiv klimatskih promena i zaštitom životne sredine neće biti dostignuti, a pragovi za emisiju gasova sa efektom staklene bašte će najverovatnije biti premašeni. Zaključak ovog izveštaja, koji se objavljuje na svakih pet godina, jeste da nam je potrebna fundamentalna promena u ključnim sistemima proizvodnje i potrošnje.

Nedelju dana kasnije predsednica nove Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, predstavila je plan za zaustavljanje klimatskih promena kroz održiviji rast ekonomije EU, pod nazivom „Evropski zeleni sporazum“ (European Green Deal). On je sastavni deo strategije Komisije za sprovođenje Agende Ujedinjenih nacija 2030. i Ciljeva održivog razvoja, kao i drugih prioriteta najavljenih u političkim smernicama predsednice Fon der Lajen. Njime se sugeriše smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte, zaštita biodiverziteta, uz otpočinjanje procesa pravedne tranzicije[1] prema održivijim i ekološkim praksama u svim industrijama, poput industrije: transporta, energetike, poljoprivrede, građevine, tekstilne industrije itd.

Zeleni planovi

Aktivnosti i ciljevi koje predviđa Evropski zeleni sporazum (Zeleni sporazum) trebalo bi da do 2050. godine dovedu evropski kontinent to toga da bude „prvi klimatski neutralni kontinent na svetu“, sa nula emisija gasova sa efektom staklene bašte.

Da bi ovo dostigla, Komisija planira da sprovede različite politike koje bi pomogle EU i njenim državama članicama da sprovedu ovaj plan u delo. Potrebno je doneti prvi Zakon o klimi na nivou EU u naredna tri do četiri meseca, ali pored toga i novu Strategiju biodiverziteta za 2030. godinu, potom i: Industrijsku strategiju, Strategiju za održivu hranu i Akcioni plan za kružnu ekonomiju. Mehanizam pravedne tranzicije, potpomognut fondom od 100 milijardi evra, biće naročito usmeren na one države i regione koji se u velikoj meri oslanjaju na korišćenje uglja i podržaće građane koji su najranjiviji u ovom procesu, omogućavajući programe prekvalifikacije i mogućnost zapošljavanja u novim sektorima.

Kritike

Nažalost, u ovom trenutku, Zeleni sporazum ipak ne deluje onoliko ambiciozno koliko to situacija zahteva. Kritike na njegov račun kažu da je predloženo povećanje ciljeva za smanjenje emisija do 2030. godine nedovoljno, a rok za ostvarenje nula emisija do 2050. godine previše daleko da bi se bespovratan negativan uticaj klimatskih promena zaustavio, kao i da Komisija Ursule fon der Lajen i dalje ide u pravcu neodrživog rasta ekonomije EU. U pomenutom izveštaju Evropske agencije za životnu sredinu je eksplicitno rečeno da „Evropa neće ostvariti svoju viziju održivosti da ’živi dobro, u granicama naše planete’, ukoliko promoviše ekonomski rast, nastojeći da upravlja štetnim sporednim efektima kroz mehanizme ekoloških i socijalnih politika. Umesto toga, održivost mora postati vodeći princip ambicioznih i koherentnih politika i delovanja širom društva.“

Gde je Zapadni Balkan?

Kao što je već rečeno, kritike na račun manjka ambicioznosti Komisije u Zelenom sporazumu, ili njene verovatne podložnosti lobiranju predstavnika industrija koje su tradicionalno veliki zagađivači, postoje. Ipak, ukoliko bismo uporedili rezultate koje EU ostvaruje, kao i planirane mere u Zelenom sporazumu, s merama koje se primenjuju u Srbiji i drugim državama Zapadnog Balkana i rezultatima koje ove zemlje ostvaruju (na primer, u energetskom sektoru), razlika je više nego evidentna i zabrinjavajuća za ceo Zapadni Balkan.

Pozitivna stvar je što se u Zelenom sporazumu pominje i Zapadni Balkan – kroz svoju trgovinsku politiku, EU će nastojati da gradi partnerstva a partnerima na Zapadnom Balkanu „kako bi im pomogla u njihovim procesima tranzicije“.

S druge strane, u Zelenom sporazumu se pominje da EU može doći u poziciju da će morati da osmisli i primeni mehanizme (carbon border adjustment mechanism) kojima želi podstaći odgovorniju proizvodnju u pogledu emisije gasova sa efektom staklene bašte u određenim sektorima, ukoliko njeni međunarodni partneri nastave s lošim praksama u proizvodnji. Srbija je država kojoj je najveći trgovinski partner sa 67% izvoza u 2018. godini (uz rastući trend kroz prethodne godine) upravo EU. Trebalo bi razmisliti o našem procesu proizvodnje koji je obeležen visokim ugljeničnim otiskom, ali i neefikasnim energetskim politikama koje to omogućavaju, jer bi to neminovno uticalo na njihovu konkurentnost i potražnju u EU, a samim tim i čitavu ekonomiju.

Tekst je preuzet iz 54. broja biltena Progovori o pregovorima.

Milica Mijatović, Beogradska otvorena škola

Izvor fotografije: canva.com