Zima dolazi. Direktiva o ograničavanju emisija u vazduh iz velikih postrojenja za sagorevanje je, pak, uveliko tu.

Na ovogodišnjoj Move.Link.Engage konferencije u okviru panel diskusije „Winter is coming“ pokrenute su mnoge važne teme, a među njima možda je za javnost najvažnije bilo je pitanje da li Srbija ispunjava svoje obaveze iz Ugovora o Energetskoj zajednici u pogledu smanjenja emisija u vazduh iz velikih postrojenja. Kako je vreme za diskusiju u okvirima konferencije bilo ograničeno i neki su odgovori ostali nedorečeni, dajemo kratak siže obaveza Srbije kada su u pitanju emisije u vazduh iz velikih ložišta.  

Takozvana LCPD (Large Combustion Plants Directive)[1] ili Direktiva o velikim ložištima ima za cilj da smanji emisije praškastih materija, sumpornih i azotnih oksida i prekursora ozona u vazduh.  Ovo su zagađujuće materije koje imaju značajne negativne posledice kako na životnu sredinu i različite grane ekonomije. Dovode do zakišeljavanja površinskih i podzemnih voda i zemljišta, ugrožavaju biljni i životinjski svet, kao i kulturna dobra, i imaju izraženo negativan uticaj na zdravlje stanovništva. Troškovi zdravstva povezani sa tretiranjem posledica uticaja ovih zagađujućih materija su za Srbiju veliki.  Direktiva se odnosi na velika ložišta – postrojenja čija je nominalna instalirana snaga veća ili jednaka 50 MW toplotnih, bez obzira na vrstu goriva koju koriste. Tu spadaju elektrane, čeličane, rafinerije nafte i druga industrijska postrojenja.

Srbija se, kao i druge potpisnice Ugovora o Energetskoj zajednici,  još pri potpisivanju Ugovora 2005. godine obavezala da će do 31. decembra 2017. godine uskladiti svoje emisije određenih zagađivača u vazduh iz velikih ložišta sa odredbama Direktive o velikim ložištima. I imala je 12 godina da to ispuni. U oktobru 2013. godine na 11. zasedanju Ministarskog saveta Energetske zajednice Srbija je, zajedno sa ostalim članicama, potvrdila svoju posvećenost dostizanju ciljeva Energetske zajednice i kroz donetu Odluku o sprovođenju Direktive 2001/80 o ograničavanju emisija određenih zagađivača u vazduh iz velikih postrojenja za sagorevanje.

Da li je Srbija u tome i uspela?

Postoji nekoliko načina da se sprovedu odredbe LCP direktive. Srbija se odlučila za Nacionalni plan za smanjenje emisija glavnih zagađujućih materija koje potiču iz starih velikih postrojenja za sagorevanje (NERP – National Emission Reduciton Plan) kao instrument. Ovaj plan Vlada Srbije je izradila, ali ga još uvek nije zvanično usvojila, iako je on na snazi od 1. januara 2018. godine. Da li su ciljevi za smanjenje emisija datih zagađujućih materija, postavljeni kroz NERP, dostignuti? U nedostatku zvaničnih izveštaja o sprovođenju NERP-a, a na osnovu javno dostupnih podataka o emisijama u vazduh za 2018. godinu[2], možemo steći predstavu o odgovoru na ovo pitanje. Videćemo, na primer, da su zabeležene emisije SO₂ u vazduh iz postrojenja obuhvaćenih NERP-om bile oko 6,5 puta veće od emisija predviđenih u NERP-u. Emisije ostalih zagađujućih materija takođe su bile veće.   

A ako nas zanima zašto je važna ova Direktiva za Srbiju, šta je to tačno NERP a šta LCPD, koji su mehanizmi kroz koje smo mogli da ispunimo ciljeve Direktive možete detaljnije pročitati OVDE, u kratkom prikazu najvažnijih odluka 11. zasedanja Ministarskog saveta Energetske zajednice.

Šta ćemo, zatim, sa tom informacijom? Možemo da se upitamo zašto Republika Srbija i dalje svoje građane izlaže visokim nivoima zagađivača u vazduhu.  A onda možemo da upitamo to isto i Energetsku zajednicu šta će po tom pitanju preduzeti.