Poplave u Kraljevu, pomor pčela u Kikindi, voda s dodatkom arsena u Zrenjaninu, Dunav koji još uvek velikodušno prihvata svu neprerađenu kanalizacionu vodu Beograda, novembarski vazduh – sve će nam to reći da je zaštite životne sredine u Srbiji od ključne važnosti. Koliko smo toga svesni?

Prvi talas reakcija na poslednji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije na putu evropskih integracija je prošao. Videli smo da je za premijerku ovaj izveštaj zabavno štivo, za predsednika skoro nevažna beletristika, a za medije i sudstvo konačna potvrda njihove realnosti. Reakcije su najčešće bile izazvane delovima Izveštaja koja se odnose na sudstvo, borbu protiv korupcije, slobodu izražavanja i medije, vladavinu prava, spoljnu politiku i ljudska prava. Sve, zaista, „zabavne“ teme.

Međutim, prvi talas reakcija zaobišao je jedno poglavlje koje nam je svima životno važno. Poglavlje od kojeg zavisi naše zdravlje, od kojeg zavisi da li ćemo imati vode i da li će ta voda biti bezbedna za nas, od kojeg zavisi kakav ćemo vazduh disati, koliko dugo ćemo i u kakvom okruženju živeti ‒ Poglavlje 27, ono koje se odnosi na zaštitu životne sredine i klimatske promene. I dok se prethodnih godina o ovom poglavlju govorilo da je komplikovano, da je skupo, da je skoro pa nemoguće da usvojimo i primenimo pravne tekovine EU iz ovog poglavlja, ove godine reakcija na ovo poglavlje – nema. Ni od zvaničnika, ni od medija, ni od javnosti. Čini se da je čak i Evropskoj komisiji ove godine ono zaista van fokusa. Toliko – da su zaboravili da ga stave u sadržaj Izveštaja.

Slika 1: Sadržaj izveštaja Evropske komisije o Srbiji, poglavlja 27 – bez.

Šta znači „ograničeni napredak“?

Ono što u Izveštaju o Poglavlju 27 piše – sve je samo ne „zabavno“. Napredak u ovom poglavlju je ocenjen kao „ograničen“. Na skali ocena napretka, koju je Komisija ustanovila, najniža prelazna ocena je „bez napretka“ (no progress). Sledeća ocena na skali je „izvestan napredak“ (some progress). Ograničen napredak (limited progress) je negde između toga da nismo napredovali i toga da smo ostvarili izvestan napredak.

Ograničen napredak znači ‒ nije da nismo baš ništa uradili, ali to što jesmo uradili … pa, nije baš nešto. Nije nešto izvesno.

Poređenja radi, u prošlom izveštaju napredak u Poglavlju 27 bio je ocenjen kao izvestan. Ovog puta ‒ neizvestan.

Ova neizvesnost se izvesno uočava kada uporedimo tekst prethodnog i ovog izveštaja. Naći ćemo gotovo iste rečenice, ocene i preporuke. I neće nam biti sasvim jasno šta to čini taj ograničeni napredak.

Ključne preporuke Evropske komisije su identične kao i prošle godine: unapredite administrativne kapacitete, unapredite međuinstitucionalnu saradnju, postavite Zeleni fond na zdrave osnove, unapredite primenu propisa, zatvorite nesanitarne deponije, radite na smanjenju količine otpada koji proizvodite, ulažite u reciklažu, bolje pratite kvalitet vazduha i bolje upravljajte prirodom i vodama, primenite Pariski sporazum i pripremajte se za klimatske promene.

Zagađeni vazduh? Ma nebitno

Novi izveštaj se razlikuje od prethodnog po nekoliko usvojenih propisa, iako i dalje nema napretka u onome što građanima zapravo poboljšava uslove života ‒ u primeni propisa. Razlika je i u tome što su iz novog izveštaja nestale oštre ocene o različitim aspektima zaštite životne sredine na koje su nam ukazali prošle godine, iako u većini slučajeva nije rečeno na koji način smo primenili ključne preporuke i unapredili oblasti na koje je Komisija ranije ukazivala.

Na primer, u novom izveštaju nema ocena o zabrinjavajućem kvalitetu vazduha kome su građani Srbije izloženi. Međutim, nije rečeno šta smo to uradili da popravimo kvalitet vazduha. Čini se da su protekla zima i grejna sezona bile iluzija, dimna zavesa od zagađenog vazduha i da smo se kolektivno prevarili kad smo mislili da ne možemo da dišemo. Pošto EU više ne smatra da je to problem. Ili bar ne ukazuje na njega.

Da li zato što to nije važno, ili su pak neke druge stvari važnije ‒ ostaje nam da se pitamo.

Slična je situacija i s drugim oblastima iz Poglavlja 27.

U oblasti horizontalnog zakonodavstva ponavlja se da je neophodna strateška procena uticaja na životnu sredinu za sve važne oblasti javne politike, ne samo za životnu sredinu. U prošlom izveštaju bilo je precizirano da je stratešku procenu potrebno uraditi i za nacionalni plan smanjenja emisija (National Emission Reduction Plan ‒ NERP). U novom izveštaju NERP se ne pominje, kao ni strateška procena koja je za ovaj dokument u 2018. godini sprovedena mimo Zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu.

U oblasti upravljanja kvalitetom voda, kaže se da je neusklađenost sa standardima jedan od osnovnih uzroka za zabrinutost, poput slučajeva sa arsenom. Ne kaže se da građani Zrenjanina, na primer, nemaju pijaću vodu zbog ove neusklađenosti već skoro 15 godina.

U oblasti zaštite prirode jedino se pojavljuje nova odrednica koja kaže da svaki razvoj hidroenergetskih postrojenja mora biti u skladu s propisima u oblasti zaštite životne sredine, čime Komisija diplomatskim rečnikom kritikuje domaću praksu izgradnje mini-hidroelektrana koja puni novinske stupce poslednjih godinu dana.

I gde nas to ostavlja?

Ako ćemo suditi po oceni Evropske komisije, u neizvesnosti.

Ako ćemo suditi po domaćim zvaničnicima, ne treba da brinemo, izvesno je da je životna sredina nevažna.

Ako ćemo suditi prema sopstvenom iskustvu, vazduh će nam u novembru izvesno reći.

Poplave u Kraljevu će nam reći. Pomor pčela u Kikindi će nam reći. Voda s dodatkom arsena u Zrenjaninu će nam reći. Dunav, koji još uvek velikodušno prihvata svu neprerađenu kanalizacionu vodu Beograda, reći će nam.

Možda da ipak poslušamo sebe i sopstveni zdrav razum? I za sebe tražimo ono što nam garantuje pravni sistem ‒ ne Evropske unije već Republike Srbije: izvesnost zdrave životne sredine u kojoj smo zdravi i bezbedni. I državu u kojoj je izvesno da možemo da živimo, a da nam napredak i život ne budu ‒ ograničeni.

Izvor fotografije: canva.com

Mirjana Jovanović, Beogradska otvorena škola