U Srbiji, Strategija niskougljeničnog razvoja, više od dve godine nakon javne rasprave, nije usvojena, dok Nacrt Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana ne predviđa mere kojima bi naša zemlja postala ugljenično neutralna do 2050. godine. Kašnjenjem sa usvajanjem ovih dokumenata narušava se međunarodni ugled države, a njihove radne verzije, u koje je javnost imala uvid, ukazuju na izostanak adekvatnih mera i ciljeva kojima bi proklamovane klimatske ambicije bile ostvarene.

Lideri više od 120 zemalja sveta prisustvovali su UN Samitu o klimatskim promenama (Conference of Parties − COP 27) koji je održan u egipatskom letovalištu Šarm el Šeiku. Od 6. do 18. novembra razgovaralo se o daljim koracima za zaustavljanje klimatskih promena. Ovo je peti samit koji je održan u Africi, na kontinentu koji se smatra jednim od najranjivijih na posledice klimatskih promena. Sve zemlje su bile pozvane da ne dozvole da rat u Ukrajini i globalna finansijska kriza budu prepreka na putu zaustavljanja daljeg porasta globalne temperature.

Potrebne radikalne mere

Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama potpisana je u Rio de Žaneiru 1992, dok je prvi sastanak potpisnica održan u Berlinu tri godine kasnije. Od tada se svake godine, sa izuzetkom 2020. zbog pandemije koronavirusa, održavaju redovni godišnji sastanci na kojima se određuje ton globalne klimatske politike.

Dosad najznačajniji sastanci su održani u Kjotu (1997) i Parizu (2015).

Podeljeni su stavovi o pitanju uspešnosti prošlogodišnjeg Samita u Glazgovu. Neki smatraju da je dogovor bio istorijski, jer se prvi put pominjala mogućnost potpunog napuštanja uglja. Međutim, u konačnoj verziji Glazgovskog klimatskog pakta se umesto termina „napuštanje uglja” (coal phase out) našao termin „smanjenje upotrebe uglja” (coal phase down), što je protumačeno kao nedostatak ambicije u borbi protiv klimatske krize.

Kjoto protokolom iz 1997. godine industrijalizovane zemlje obavezale su se na smanjenje individualnih emisija gasova sa efektom staklene bašte (GHG), čime je obaveza borbe protiv klimatskih promena stavljena na teret razvijenog dela sveta. Pariskim klimatskim sporazumom je obaveza smanjenja emisija GHG preneta i na zemlje u razvoju, čime je dodatno istaknuta sveobuhvatnost problema i neophodnost saradnje kako bi se došlo do rešenja.

Glavni mehanizmi za sprovođenje Pariskog sporazuma su Nacionalno utvrđeni doprinosi, dokument koji vlade zemalja donose individualno, u skladu s nacionalnim kontekstom. Obaveza vlada je da na svakih pet godina ažuriraju svoje doprinose i postavljaju ambicioznije ciljeve kako bi se globalni porast temperature do kraja veka ograničio na znatno ispod 2 stepena, uz napore da se ograniči na 1,5 stepeni Celzijusa u odnosu na predindustrijsko doba.

Svet je doživeo prosečni rast globalne temperature od 1,1 stepen Celzijusa u odnosu na pred-industrijski period, a najnoviji Izveštaj Ujedinjenih nacija o emisijama gasova sa efektom staklene bašte ukazuje da trenutno važeće politike i propisi dovode do porasta globalne temperature od čak 2,8 stepeni do 2100. godine. Da bismo zaustavili zagrevanje na 1,5 stepeni do kraja veka, neophodno je da redukujemo emisije GHG za 45% do 2030. godine, što zahteva transformaciju sistema i preduzimanje radikalnih mera.

Klimatske promene u drugom planu

Period od poslednjeg Samita je obeležio rat u Ukrajini i finansijska i energetska kriza kao njihove posledice. Debata o sigurnosti snabdevanja energijom je dospela u prvi plan, a glasovi o nedovoljnosti obnovljivih izvora energije sve su snažniji. Istovremeno, Evropska unija, koja je proklamovala da će oporavak od pandemije proteći u duhu Zelenog dogovora, rešenje vidi u smanjenju zavisnosti od fosilnih goriva. COP 27 je održan u trenutku velike polarizacije na svetskom nivou, ali i u nadi da će suprotstavljeni stavovi biti prevaziđeni kako bismo se približili rešenju globalne klimatske krize.

Na dnevnom redu konferencije našlo se pitanje klimatske pravde, odnosno da li visoko industrijalizovane zemlje, koje su najodgovornije za izazivanje klimatskih promena, treba da plate zemljama koje najdirektnije osećaju njihove posledice.

Da su najranjiviji ujedno i najsiromašniji vidi se u izveštaju Kancelarije UN za trgovinu i razvoj, prema kojem će troškovi prilagođavanja zemalja u razvoju na klimatske promene iznositi 300 milijardi dolara do 2030. godine.

Glavni dogovor ovogodišnjeg Samita tiče se osnivanja Fonda za nadoknadu gubitaka i štete. Reč je o novom instrumentu za pružanje finansijske pomoći siromašnim zemljama u borbi protiv klimatskih promena koji bi trebalo da im pomogne u adaptaciji na novonastale uslove. Ipak, ideja o pružanju finansijske podrške manje razvijenim zemljama pokrenuta je 2009. na Samitu u Kopenhagenu (COP15). Tada je dogovoreno da razvijene države izdvajaju 100 milijardi dolara godišnje do 2020. godine. Iako se s vremenom povećavao ukupan iznos koji je namenjen zemljama u razvoju, ovaj dogovor nikada nije ispunjen, a 2020. godine je prikupljeno tek nešto više od 80% obećanog godišnjeg iznosa.

COP 27 će ostati upamćen i po odsustvu šefova država mnogih članica G20 kao što su: Indija, Kina, Kanada, Japan, Meksiko, Rusija i Turska, što nikako nije za pohvalu s obzirom na to da su među tim zemljama upravo najveći emiteri gasova sa efektom staklene bašte. Međutim, svetski lideri su se sastali na dvodnevnom Samitu G20 na Baliju 15. i 16. novembra, kako bi razgovarali o oporavku privrede posle koronavirusa i napetosti oko rata u Ukrajini, što nam govori da su klimatske promene (i) ovog puta postavljene u drugi plan.

Klimatska ambicija Srbije, reči i dela

Delegaciju Srbije u Egiptu predvodili su predsednik Skupštine i ministarska zaštite životne sredine koji su u svojim nastupima naglasili opredeljenost Srbije da postane prosperitetna i klimatski otporna zemlja.

Srbija je bila među prvim državama koje su dostavile svoj prvi Nacionalno utvrđen doprinos 2015. godine, kada je definisano smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte od 9,8% do 2030. godine (u poređenju sa emisijama iz 1990. godine).

Na unapređenu/revidiranu verziju dokumenta čekalo se sedam godina. Bez prethodnog uključivanja javnosti, Vlada je u avgustu ove godine usvojila NDC za period 2021–2030. godine prema kojem Srbija povećava svoje ambicije u pogledu GHG emisija za 13,2% u odnosu sa nivo iz 2010. godine (odnosno 33,3% u odnosu na 1990. godinu) do 2030. godine.

Kako je za rešavanje klimatske krize neophodno usvajanje strateških i normativnih dokumenata koji nude konkretne mere za ublažavanje i sprečavanje klimatske krize, ovakve izjave izazivaju sumnju i nepoverenje u delu javnosti koji prati na koji način donosioci odluka tretiraju pitanje klimatskih promena.

Iako je početkom 2021. godine usvojen Zakon o klimatskim promenama, njegova primena i time njegovi efekti čekaju donošenje brojnih podzakonskih akata.

Strategija niskougljeničnog razvoja više od dve godine nakon javne rasprave nije usvojena dok Nacrt Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana ne predviđa mere kojima bi Srbija postala ugljenično neutralna do 2050. godine.

Kašnjenjem sa usvajanjem ovih dokumenata narušava se međunarodni ugled države, a njihove radne verzije u koje je javnost imala uvid ukazuju na izostanak adekvatnih mera i ciljeva kojima bi proklamovane klimatske ambicije bile ostvarive.

Zato je neophodno da što pre pređemo s reči na dela, da najpre usvojimo neophodne dokumente, a onda i krenemo u dosledno sprovođenje ambiciozne klimatske politike. Do tada, ostaje da pratimo kakav će, ako ga uopšte bude, napredak biti ostvaren do 28. Samita, zakazanog za novembar 2023. godine u Dubaiju, i da li će i koliko dela nadjačati reči.

Autori: Marija Milenković, Damir Dizdarević i Lazar Jovčić, Beogradska otvorena škola

Izvor fotografije: Shutterstock.com