COP je akronim koji se odnosi na redovne godišnje sastanke – konferencije koje okupljaju države potpisnice Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC) (Conference of parties – COP). Reč je o redovnim godišnjim sastancima na kojima se pregovara o načinima da svet zaustavi klimatske promene i mesto na kojem se određuje ton globalne klimatske politike. Broj koji se dodaje uz ova tri slova predstavlja redni broj održavanja samita pa se npr. COP26 odnosi na 26. po redu Samit Ujedinjenih nacija o promeni klime.

Okvirna konvencija UN o promeni klime potpisana je u Riju, maja 1992. godine, i tada su se zemlje saglasile da je neophodno zajedničko i koordinisano delovanje svih strana u ograničavanju negativnih antropogenih uticaja na klimatski sistem. Kako bi se ovi ciljevi ostvarili, dogovoreno je da se na svakih godinu dana organizuju konferencije na kojima će se pregovarati o načinima na koji niskougljenična budućnost može biti ostvarena.

Od prve Konferencije u Berlinu 1995. godine samo je prošlogodišnja odložena usled pandemije, dok su se ostale održavale redovno jednom godišnje. Ovi događaji predstavljaju svojevrsan diplomatski karneval i jedan od najvažnijih međunarodnih dešavanja u godini. Delegacije gotovo svih država sveta, brojne diplomate, naučnici, biznismeni, predstavnici civilnog društva, verski zvaničnici, novinari, aktivisti dolaze u grad koji je izabran kao domaćin i svi zajedno upućuju na urgentnost rešavanja klimatske krize.

Tokom četvrtine veka održavanja konferencije su dovele do uspostavljanja različitih vrsta dogovora – od mandata (Berlin 1995), protokola (Kjoto 1997), akcionih planova (Bali 2007), do sporazuma (Pariz 2015). Najsvetliji trenutak konferencija desio se upravu u Gradu svetlosti 2015. godine, kada je postignut Pariski klimatski sporazum.

Zašto je Pariz važan?

Pariz je bio domaćin 21. po redu konferencije partija i okupio je predstavnike 196 država sveta. Preko 36.000 ljudi učestvovalo je u dvonedeljnim pregovorima koji su doveli do usvajanja usaglašenog teksta klimatskog sporazuma. Sporazum je usvojen 12. decembra, a stupio na snagu 4. novembra iduće godine, nakon što ga je trećina potpisnica usvojila u svojim parlamentima. U Parizu je urađeno ono što je inicirano tri godine ranije u južnoafričkom Durbanu, kada je na COP 17 dogovoreno da je neophodno usvajanje novog klimatskog sporazuma do 2015.

Aspekt usaglašenosti je veoma važan budući da tela UN funkcionišu na principu političke ravnopravnosti, odnosno da svaka država sveta ima glas koji se jednako vrednuje. To znači da se bez obzira na veličinu, razvijenost, brojnost stanovništva, ekonomsku ili vojnu moć, glas svake države jednako računa pa je tako glas SAD, Rusije ili Kine ravnopravan s glasovima značajno manjih država kao što su Tuvalu, Maldivi ili Papua Nova Gvineja. Suprotstavljenost njihovih ciljeva značajno otežava pronalaženje rešenja koje je prihvatljivo svim stranama, zbog čega su brojne konferencije bile neuspešne (Kopenhagen 2009).

Glavni cilj proklamovan Pariskim sporazumom odnosi se na ograničenje porasta globalne temperature značajno ispod 2°C (idealno do 1,5°C) do kraja ovog veka u odnosu na predindustrijski period. Ističe se potreba za povećanjem otpornosti najugroženijih država da se prilagode izmenjenim klimatskim uslovima, kao i za obezbeđivanjem finansijskih sredstava neophodnih za ostvarivanje nameravanih ciljeva.

Presedan u odnosu na ranije postignute dogovore ogleda se u tome što Pariski sporazum ukida razliku između razvijenih država i onih u razvoju, te insistira na tome da svaka strana, u skladu sa svojim kapacitetima i mogućnostima, treba da pruži svoj doprinos u borbi protiv klimatskih promena. Upravo zato Sporazum iz Pariza ostavlja prostor svakoj državi da samostalno proceni koliko može doprineti u smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte kroz definisanje tzv. nacionalno utvrđenih doprinosa (NDCs – Nationally determined contributions).

Pariskim sporazumom predviđeno je i postepeno povećanje ambicija u sprečavanju klimatskih promena i zaustavljanju globalnog zagrevanja. U godinama koje su nakon njega usledile održano je još četiri sastanka (COP22 – Marakeš, COP23 – Bon, COP24 – Katovice i COP25 – Madrid) koji su poslužili za dalju razradu i operacionalizaciju Pariskog sporazuma i bili uvod u obeležavanje petogodišnjice od njegovog usvajanja ove godine u Glazgovu.

(Ne)dovoljne ambicije

Pet godina nakon održavanja Samita u Parizu i donošenja Pariskog sporazuma, dogodila se 2020. godina i pandemija koronavirusa. Kako nacionalno utvrđeni doprinosi (NDC) oko kojih su se predstavnici zemalja u Parizu usaglasili nisu dovoljno ambiciozni i neće dovesti do ostvarenja cilja održanja povećanja temperature daleko ispod 2°C, zemlje potpisnice su se složile da će na svakih pet godina predstavljati nove nacionalno utvrđene doprinose, odnosno povećavati ambicije koje će nas dovesti bliže cilju: ograničenja povećanja temperature na 1,5°C. S obzirom na to da se prošle godine nije održala, od ovogodišnje Konferencije u Glazgovu, koja je trajala od 1. do 12. novembra, puno se očekivalo.

Najpre, da će doneti povećanje klimatske ambicije, kao i pokretanjepitanja jačanja sistema za finansijsku podršku zemljama u razvoju. Pre 12 godina bogate zemlje sveta obavezale su se da će u Fond za podršku zemljama u razvoju, u adaptaciji na klimatske promene, uplaćivati 100 milijardi dolara godišnje, ali tu cifru nisu dostigle. Operacionalizacija Pravilnika o sprovođenju Pariskog sporazuma, koji je usvojen na prethodnoj konferenciji COP25 u Madridu, još je jedna od tema koja je bila očekivana, kao i rešavanje pitanja loss and damage, odnosno nadoknadu gubitaka koje najranjivije zemlje trpe zbog uticaja klimatskih promena.

Mnoge zemlje podnele su svoj novi NDC pre početka Samita u Glazgovu, na neke se čekalo do samog početka, a bilo je i država koje ih nisu predstavile. Među njima je i Srbija. Na osnovu podnetih novih NDC, UN procenjuju da će temperatura do kraja veka porasti za 2,7°C. Zemlje su tokom samog COP26 iznosile svoje nove ambicije koje nisu zvanično usvojene, ali pokazuju da bismo porast temperature do 2100. godine mogli da zadržimo na 1,8°C. Ove procene treba uzeti s rezervom budući da nisu zvanične i da zavise od doslednog sprovođena datih obećanja. Svakako, i dalje smo daleko od 1,5°C.

Tokom dve nedelje u Glazgovu i mnoge druge inicijative su bile predložene i razmatrane u cilju smanjenja uticaja na klimatske promene. Među najbitnijim navođene su i inicijativa za smanjenjeemisije metana. Metan je gas koji, iako ga ima značajno manje od ugljen-dioksida, ima veliki udeo u izazivanju efekta staklene bašte. Zbog toga je više od 100 zemalja potpisalo sporazum da će do 2030. smanjiti nivo emisija metana za 30% u odnosu na 2020. godinu. Potpisnice ovog sporazuma su mnoge zemlje koje emituju velike količine metana. Međutim, Kina, Indija i Rusija, koje su u prvih pet zemalja u svetu po emisijama tog gasa, nisu potpisale navedeni sporazum. Pored toga, tokom prve nedelje pregovora, više od 100 zemalja potpisalo je i sporazum da će do 2030. zaustaviti deforestaciju na svojim teritorijama, uključujući i Brazil. Veliku pažnju privuklo je potpisivanje dogovora o napuštanju uglja do 2040. godine, od strane 45 zemalja. Ovaj dogovor potpisala je i Poljska, ali je uprkos tome poljska ministarka za klimu i životnu sredinu izjavila da će se napuštanje uglja u Poljskoj, ipak, desiti nešto kasnije, odnosno do 2049. godine.

Dogovor oko sadržaja Glazgovskog klimatskog pakta postignut je 13. novembra. Mišljenja oko toga da li će ovaj pakt dovesti do potrebnih promena su različita. Dok neke zemlje u razvoju smatraju da ambicije ponovo nisu dovoljno velike, mnoge razvijene zemlje smatraju da je ovo istorijski dogovor. Ono što je drugačije u ovom dokumentu i što predstavlja značajan pomak u odnosu na sve prethodne jeste da se prvi put spominje mogućnost napuštanja fosilnih goriva. Međutim, u okviru Glazgovskog klimatskog pakta se, na insistiranje Indije, a uz podršku Kine, umesto termina „napuštanje uglja” (coal phase out) na kraju našao termin „smanjena upotrebe uglja” (coal phase down). Ova promena je razočarala mnoge jer pokazuje smanjenje ambicija i nedovoljno čvrst stav u napuštanju fosilnih goriva kao glavnog izvora emisija gasova sa efektom staklene bašte. Na samom kraju, predsedavajući ovogodišnje konferencije Alok Šarma zaključio je da je dogovor istorijski, ali da će se uspešnost pakta spoznati tek nakon što se pokaže koliko su zemlje potpisnice ozbiljne u njegovom sprovođenju.

Stav Evropske unije bio je da je neophodno naglasiti hitnost globalnog odgovora na klimatsku krizu, kao i potrebu za pravednom klimatskom tranzicijom na svetskom nivou. Evropska unija je, kao deo Zelenog dogovora koji se odnosi na umanjivanje uticaja klimatskih promena, postavila cilj dostizanja klimatske neutralnosti do 2050. godine. Međukorak Evropske unije u dostizanju ovog cilja je smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte za 55% do 2030. godine, kao deo Fit for 55 paketa.

Srbija u Glazgovu

Srbija se na ovogodišnjem samitu ponela kao đak bez domaćeg zadatka. Nakon što je 2015. godine među prvim državama podnela sekretarijatu UNFCCC svoj prvi NDC, u Glazgovu se pojavila bez ažuriranog nacionalno utvrđenog doprinosa u postizanju ciljeva Pariskog sporazuma. Iako je pre samo godinu dana predsednik Srbije tokom Samita o klimatskoj ambiciji 2020 naveo da je Srbija spremna da do 2050. godine postane niskougljenično društvo, kao i da je spremna da poveća čak tri puta svoje ciljeve za smanjenje GHG emisija do 2030. godine – ništa od navedenog se nije dogodilo. Srbija i dalje nema usvojenu strategiju niskougljeničnog razvoja (iako je ona pripremljena) i nije ažurirala svoj nacionalno utvrđeni doprinos (iako je proces započet još 2019. godine). Uprkos tome što je u Glazgovu predsednik postavio relevantna pitanja u pogledu finansiranja borbe protiv klimatskih promena, Srbija je u Glazgovu iznela opšta mesta umesto konkretnih koraka koje će preduzeti kako bi smanjila emisije GHG i prilagodila se na izmenjene klimatske uslove. Zbog niskih klimatskih ambicija i predloženih izmena zakona koji će industrijskim postrojenjima omogućiti da nastave da rade bez integrisanih dozvola za kontrolu i sprečavanje zagađenja, Srbija je 10. novembra u Glazgovu čak ponela neslavnu titulu „Fosil dana”, zajedno sa SAD i Australijom.

Činjenica je da je region Zapadnog Balkana izuzetno ranjiv na klimatske promene. Čak i ako se globalne emisije GHG stabilizuju, do kraja ovog veka Zapadni Balkan može da očekuje povećanje srednje godišnje temperature od 2,0°C do 3,0°C u odnosu na sadašnju klimu. Ukoliko globalne emisije GHG nastave da rastu, porast temperature će dostići 4,0°C−5,0°C u celom regionu u poređenju sa srednjom današnjom temperaturom. To znači da će se već uočeni letnji toplotni talasi i suše povećati (po broju i intenzitetu) i da će do kraja veka preovladati suše širom regiona. Godišnja raspodela padavina će se dalje menjati, što će izazvati poplave kojima smo već svedoci. Klimatske promene će ugroziti zalihe pijaće vode, smanjiće se kvalitet i kvantitet poljoprivrednih prinosa, povećaće se letnja potrošnja energije za hlađenje i stvoriti uslovi za širenje novih bolesti.

Sudeći po iznetim informacijama u Glazgovu, Srbija nije spremna za ovakve posledice promene klime. Stoga nam je klimatska akcija potrebna – odmah.

Fotografija preuzeta sa Freepik-a.

Tekst je objavljen u 78 broju biltena Pregovori o pregovorima.

Izvor fotografije: Freepik.com