Ovo je četvrti po redu Izveštaj Evropske komisije u kome je Srbija u oblasti energetike ocenjena sa umerenim stepenom pripremljenosti za članstvo u EU. Što bi rekli, dobar, tri. Iako bi mnogi kazali da je trojka pristojna ocena, razmatranje nekoliko ključnih tema nikako ne idu u prilog tom optimizmu. U trenutku usvajanja Zakona o energetici (2014), Srbija je bila među najboljim đacima kao prva Ugovorna strana Energetske zajednice koja je usvojila odredbe Trećeg energetskog paketa EU, tada aktuelne standarde EU u oblasti energetike. Šta se desilo s dobrim učenikom u međuvremenu?

Evropska komisije (EK) je 2015. godine „Izveštaj o napretku Srbije (Progress Report for Serbia)“ nazvala „Izveštaj o Srbiji“ (Serbia Report). Ako posmatramo Poglavlje 15, koje se bavi energetikom, ova promena imena došla je u pravom trenutku. U suprotnom bi neko, u skladu s prethodnim imenom, pretpostavio da postoji određeni napredak u oblastima koje Poglavlje 15 pokriva. Ali ako se ostavi po strani politički i fokusira se na tehnički deo pravnog okvira Evropske unije (EU), čije usvajanje unapređuje kvalitet života stanovništva u Srbiji i usklađuje standarde života sa onima u EU, stiče se utisak da pravi napredak izostaje već duže vreme.

Da li je nedovoljan broj i nedovoljna informisanost onih koji donose odluke o ovim pitanjima i izvršavaju ih, a čije jačanje se takođe preporučuje u svakom izveštaju u poslednje četiri godine, jedan od uzroka za ograničeni napredak u sektoru energetike? Ili samo, kao društvo, ne znamo gde smo pošli, pa zbog toga ne pronalazimo energiju da do tamo i stignemo?

Nakon stupanja na snagu trenutno važećeg Zakon o energetici (2014), ovo je četvrti po redu Izveštaj EK u kome je Srbija u oblasti energetike ocenjena sa „umerenim stepenom pripremljenosti“ za članstvo u EU. Što bi rekli, dobar, tri. Iako bi mnogi kazali da je trojka pristojna ocena, ulazeći u pojedinosti izveštaja, dolazimo do nekoliko ključnih tema koje nikako ne idu u prilog ovom optimizmu. Takođe, ove godine se prvi put pojavljuje i ocena tri minus, odnosno „ograničeni napredak“, koja ukazuje da smo prošle godine jedva bili dobri. Važno je podsetiti da je u trenutku usvajanja pomenutog Zakona o energetici, Srbija je bila među najboljim đacima kao prva Ugovorna strana Energetske zajednice koja je usvojila odredbe Trećeg energetskog paketa EU, tada aktuelne standarde EU u oblasti energetike.

Šta se desilo s dobrim učenikom u međuvremenu?

Pretkoraci i preporuke

Ako analiziramo Poglavlje 15 (energetika), EU je još 2015. godine, a nakon procesa analitičkog pregleda zakonodavstva, utvrdila da Srbija nije dovoljno spremna za otvaranje ovog poglavlja. Tada je u Izveštaju usvojenom nakon ovog procesa (eng. Screening report), EU predvidela merila (benchmark) ili pretkorake koje moramo da ispunimo kako bismo otvorili poglavlje o energetici.

Uspostavljanje konkurencije na tržištu gasa jedno je od tih pretkoraka. U praksi ovo znači „potpuno razdvajanje i sertifikaciju Srbijagasa i Yugorosgaza, poštovanje uslova predviđenih od strane Sekretarijata Energetske zajednice o izuzimanju Gastrans projekta od poštovanja pravila Trećeg energetskog paketa, povećanje likvidnosti na tržištu gasa, kao i omogućavanje prava trećoj strani da pristupa infrastrukturi”[1].

Ovo je jedna od preporuka koja se ponavlja u svakom Izveštaju EK u poslednje četiri godine.

Zašto je ovo važno za sve građane Srbije, kako za one koji imaju tako i za oni koji nemaju gas? Ne samo zbog toga što svi snose troškove poslovanja javnih preduzeća već i zbog toga što nepostojanje konkurencije direktno utiče na cene gasa. Zbog ove preporuke sve ono što je urađeno u toku prošle godine ‒ kao što je usvajanje dugoročnog plana za uspostavljanje i održavanje zaliha nafte u hitnim slučajevima ili usvajanje podzakonskih akata u oblasti energetske efikasnosti – ostaje u drugom planu. Barem dok ne ispunimo i preuzmemo ovaj (pret)korak.

Sprovođenje agende o povezanosti (Connectivity Agenda) nalazi se među glavnim preporukama još od 2015. Ovo donosi finansijska sredstva za regionalne investicione projekte na Zapadnom Balkanu. Trenutno su dva projekta u fazi pripreme, Transbalkanski koridor za prenos električne energije i gasni interkonektor s Bugarskom. Kroz ovaj vid regionalne saradnje povećava se, između ostalog, i sigurnost snabdevanja, te se poboljšava kapacitet mreže za priključenja novih potrošača poput velikih industrijskih pogona, ali i novih proizvođača npr. velikih vetroparkova. Spajajući nacionalna tržišta, ovi projekti takođe doprinose smanjenju cene energenata.

Promovisanje investicija u energetsku efikasnost kroz održivi sistem finansiranja, kao i iniciranje reformi tarifa električne energije, uzmijaći u obzir i eksterne troškove uticaja na zdravlje, životnu sredinu i klimatske promene, još jedna je od preporuka EK koje se iz godine u godinu ponavljaju.

Male hidroelektrane i prećutkivanje Izveštaja

Iz Izveštaja je izvesno i da Srbija neće dostići cilj od 27% udela obnovljivih izvora energije u ukupnoj finalnoj potrošnji do 2020. godine. Kako bi se ista situacija izbegla i u narednom ciklusu do 2030. godine, neophodno je sprovesti evaluaciju ciljeva i izazova i, shodno tome, revidirati propise i javne politike u ovoj oblasti, kao i predložiti rešenja za 2030. godinu.

Što se tiče izazova s malim hidroelektranama (MHE), koji okupira javnost u Srbiji poslednjih godina, kako bi se opravdali započeti projekti, često se koristi argument ‒ ispunjenje gorepomenutog cilja.

No, određivanje energetskog miksa tj. energetskog bilansa[2] nacionalno je pitanje, kako za države članice EU tako i za države kandidate, uz poštovanje preuzetih obaveza. Važno je podsetiti da je Srbija još 2005. godine potpisivanjem Ugovora o osnovanju Energetske zajednice potvrdila svoj pravac delovanja u smeru usvajanja pravnih tekovina EU u oblasti energetike i u oblasti OIE, što je potvrđeno i u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Tako je i 2012. godine preuzela cilj od 27% udela obnovljivih izvora energije u ukupnoj finalnoj potrošnji do 2020. Stoga, na državi je da, u skladu sa svojim prioritetima, isplanira na koji način će ispuniti cilj i koje obnovljive izvore će pritom uključiti u svoj energetski miks.

Međutim, u debatama, kao i prilikom sprovođenja pojedinih projekata MHE, izostaje ono što se naglašava u svakom izveštaju EK već nekoliko godina unazad, a to je da „svaki dalji razvoj hidroenergije treba da bude u skladu sa zakonodavstvom Evropske unije o zaštiti životne sredine.“

Na šta se tačno misli? Misli se na sprovođenje procene uticaja na životnu sredinu uz učešće javnosti, sprovođenje javnih rasprava, poštovanje zakonodavstva u oblasti upravljanja vodama, kao i u oblasti zaštite prirode. Isti stav ima i Energetska zajednica, koja pored toga ističe i tri glavna principa koja treba uzeti u obzir pri korišćenju hidroenergije kao prirodnog resursa – transparentnost, pravna sigurnost i odgovornost.

U EU, još ambiciozniji ciljevi

I dok se Srbija i dalje suočava sa izazovima primene Trećeg paketa, u toku je usvajanje novog tzv. Čistog energetskog paketa (Clean Energy Package) kojim je EU sebi zadala još ambicioznije ciljeve u oblasti obnovljivih izvora energije, energetske efikasnosti, kao i smanjenja gasova sa efektom staklene bašte. Kako bi ispunila ove ciljeve, ključ uspeha je stavljanje energetske efikasnosti na prvo mesto i potrošača u centar energetske tranzicije. Ovo zahteva koordinaciju energetskih i klimatskih politika.

U Energetskoj zajednici postoji preporuka da Srbija krene s razvojem integrisanih energetskih i klimatskim planova, što se ističe i u ovogodišnjem Izveštaju EK. Preduslov je unapređenje međuinstitucionalne saradnje, što u praksi znači uska saradnja ministarstva nadležnog za energetiku i ministarstva nadležnog za zaštitu životne sredine, kao i svih drugih relevantnih institucija, kako bi se zajedno kretali u istom smeru ‒ ka čistijoj energiji.

Znamo li gde smo pošli?

Grejanje, transport, industrijska proizvodnja, rasveta, ograničeni resursi i/ili obnovljivi izvori, energetska efikasnost ili rasipanje, uticaj na zdravlje ljudi i životnu sredinu: o svemu tome neophodno je pokrenuti javnu diskusiju u društvu jer odgovori na ova pitanja utiču na život svih građana. I pored toga, utisak je da je proces EU integracija jedini pokretač reformi u sektoru energetike, dok šira javnost nije u dovoljnoj meri upoznata sa ovim temama i izazovima koji nas čekaju.

Na kraju, postavlja se pitanje – da li je nedovoljan broj i nedovoljna informisanost onih koji donose odluke o ovim pitanjima i izvršavaju ih, a čije jačanje se takođe preporučuje u svakom izveštaju u poslednje četiri godine, jedan od uzroka za ograničeni napredak u sektoru energetike?

Ili samo, kao društvo, ne znamo gde smo pošli, pa zbog toga ne pronalazimo energiju da do tamo i stignemo?

Izvor fotografije: canva.com

Varvara Aleksić, Beogradska otvorena škola