Neophodan je prelaz iz sistema u kome se za proizvodnju energije dominantno koriste neobnovljivi izvori (fosilna goriva) u sistem koji je zasnovan na korišćenju obnovljivih izvora energije. Ali sem ekoloških i energetskih, nužno je uključiti i socijalne aspekte pri planiranju energetske politike koja bi bila dugoročno održiva.

Godina je 2050. Rezerve rude uglja, čija eksploatacija u Srbiji je u poslednje tri decenije porasla, su na izmaku. Mesečevi pejzaži rudnog kopa prostiru se u nedogled i zauzimaju velike površine opština Lazarevac, Obrenovac, Aranđelovac i drugih. U međuvremenu, preko 20 sela je raseljeno usled širenja kopova. Ljudi koji su ostali da žive u blizini u preko 90% slučajeva boluju od respiratornih bolesti; procenat stanovništva s malignim tumorima je značajno povećan. Uprkos obećanjima da će im nove termoelektrane doneti radna mesta, usled automatizacije i efikasnije eksploatacije, radnih mesta u termoelektranama je sve manje. Pored svih ovih problema, Srbija plaća i ogromne penale usled prekoračenja emisije CO₂ u atmosferi, uz naknade za prekogranično zagađenje. 

Ovaj distopijski scenario je vrlo realan ukoliko se nastavi sa spaljivanjem uglja zarad dobijanja energije. Republika Srbija čak planira da poveća proizvodne kapacitete termoelektrana gradnjom novih blokova, kao što je slučaj s Kostolcem B3, i vađenjem iz naftalina te ponovnom aktuelizacijom projekta Kolubara B. Samo ova dva projekta doneli bi još 700 MW prljave energije i trajno bi vezala Srbiju za korišćenje uglja. Da bi se izbegli svi problemi koje donosi ugalj neophodno je što pre krenuti sa energetskom tranzicijom. 

Šta je energetska tranzicija? Ona se može definisati kao prelaz iz sistema u kome se za proizvodnju energije dominantno koriste neobnovljivi izvori (fosilna goriva) u sistem koji je zasnovan na korišćenju obnovljivih izvora energije.

Evropska unija je, u cilju sprovođenja energetske tranzicije i ublažavanja efekta klimatskih promena, razvila kratkoročnu, srednjoročnu i dugoročnu energetsku i klimatsku politiku.

Kratkoročna je data u strategiji Evropa 2020 i njome je predviđeno da se, u odnosu na 1990. godinu, a do 2020. godine smanje emisije gasova sa efektom staklene bašte (GHG) za 20%, poveća energetska efikasnost za 20% i udeo obnovljivih izvora energije u bruto finalnoj potrošnji poveća na 20%.

Srednjoročna je definisana paketom ciljeva do 2030. godine, koji je dogovoren 2014. godine, i podrazumeva smanjenje GHG emisija za 40%, povećanje udela obnovljivih izvora energije u bruto finalnoj potrošnji na 32% i povećanje energetske efikasnosti za 32,5% u odnosu na 1990. godinu.

Dugoročnu energetsku politiku EU oblikuju dva strateška dokumenta ‒ Energetska mapa puta 2050 i Mapa puta za prelazak na konkurentnu, nisko-ugljeničnu ekonomiju do 2050. Zajedno ova dva dokumenta daju okvir za razvoj kako energetskog sektora tako i celokupne privrede Evropske unije do 2050. godine, s krajnjim ciljem da se potpuno pređe na održivo korišćenje resursa.

Slika broj 2

Godine je 2050. Energetska tranzicija se desila. Republika Srbija je još 2018. odlučila da pređe na obnovljive izvore energije. Subvencijama i investicijama u energiju sunca, vetra i vode, uspelo se u nameri da gotovo celokupna proizvodnja energije dolazi iz obnovljivih izvora energije. Tokom procesa smanjenja i napuštanja korišćenja uglja, smanjeni su i zdravstveni troškovi dok je vazduh postao znatno čistiji, što pokazuju rezultati skoro svih mernih stanica.

Ali nije sve idealno. Nekada značajni gradovi i regioni poput Kostolca, Lazarevca, Obrenovca, nalaze se pred kolapsom. Gašenjem termoelektrana većina stanovništva ostala je bez jedinog izvora prihoda. Veliki procenat stanovništva je migrirao dok su oni koji su ostali dovedeni na nivo socijalnih slučajeva. Potpuno nespremni za energetsku tranziciju koja je usledila bez ikakve pomoći, ovi gradovi su od nekadašnjih bogatih mesta postali crna tačka na inače zelenoj slici Srbije.

Drugi scenario je razlog zašto nam je potrebna pravedna energetska tranzicija. Sem ekoloških i energetskih, neophodno je uključiti i socijalne aspekte pri planiranju energetske politike koja bi bila dugoročno održiva.

U Srbiji je ideja pravedne energetske tranzicije tek na svojoj razvojnoj putanji. Najsnažniji zagovornici poput organizacija civilnog društva i lokalnih zajednica koje osećaju neposredne efekte korišćenja uglja i dalje imaju vrlo mali uticaj na kreiranje energetskih politika. Najmoćniji akteri na energetskoj mapi slabo su zainteresovani za pravednu energetsku tranziciju i uglavnom su protiv jer bi ona uzdrmala njihove privilegovane pozicije. U pojedinim državama EU, sindikati su jedni od glavnih zagovornika pravedne energetske tranzicije jer su prepoznali da budućnost leži u zelenim, obnovljivim izvorima energije i ne žele da njihovi članovi budu gubitnici i ove tranzicije.

Slika broj 3

U poslednjih nekoliko godina remontom postojećih termoelektrana povećani su energetski kapaciteti koji su zbirno ekvivalentni jednom novom bloku termoelektrane, čime se otvora prostor za energetsku tranziciju. Činjenica je da će i u narednom periodu ugalj biti dominantni energent i da će termoelektrane raditi u narednih 10‒15 godina, ali je za to vreme potrebno da se stvore preduslovi i krene s pravednom energetskom tranzicijom. Kroz izgradnju novih postrojenja na biomasu, vetar, sunce i vodu, uz implementaciju mera energetske efikasnosti. Neophodno je, takođe, u saradnji sa obrazovnim institucijama, sindikatima, civilnim sektorom, privredom, ekspertskim organizacijama i lokalnim zajednicama, izraditi plan za socijalnu tranziciju koja bi išla uporedo sa energetskom.

Hajdemo još jednom.

Godina je 2050. Ovog puta energetska tranzicija je izvršena u skladu sa socijalnom odgovornošću. Srbija je nezavisna od uglja. Postepeni prelazak desio se na demokratski način, a u tranziciji su učestvovali, osim energetskih eksperata, i obrazovne institucije, lokalno stanovništvo, sindikati, civilno društvo i drugi. Proizvodnja energije je decentralizovana i pod kontrolom lokalnih zajednica. Regioni, nekada jako zavisni od uglja, spremno su dočekali tranziciju. Na vreme su otvorene škole koje su obrazovale kadar za obnovljive izvore energije, deo bivših radnika se prekvalifikovao, a deo penzionisao. Privreda je danas mnogo diversifikovanija i mnogo otpornija na udare. Sveukupni kvalitet života je povećan jer, osim stabilnih poslova, okruženje je zahvaljujući pravednoj energetskoj tranziciji mnogo zdravije, čistije i sigurnije.

Predrag Momčilović, Beogradska otvorena škola 

 

Izvor fotografije: Canva