Šta podrazumeva hijerarhija upravljanja otpadom? Zašto njegovo spaljivanje nije najpoželjnija opcija? Šta je sve problem u vezi s deponijom Vinča i ugovorom koji je Grad Beograd sklopio da taj problem reši? Koje su preporuke za budućnost?

Otpad je na nivou Evropske unije (EU) prepoznat kao obnovljivi izvor enegije, čime je otvorena mogućnost za veću upotrebu otpada u spalionicama. Kako bi se ispunila 20-20-20 kvota do 2020. godine na nivou EU i dostigli predviđeni klimatski i energetski ciljevi, u prethodnim godinama je došlo do povećanja količine spaljenog otpada.

No, da bismo bolje razumeli priču o otpadu kao energentu, vratimo se na početak životnog veka nekog proizvoda. Da bi se taj proizvod napravio, potrebno je u njega ugraditi određene resurse, energiju i rad. Prvobitno ugrađena energija ostaje vezana u proizvodu sve vreme tokom njegovog korišćenja. Pred kugoraj veka trajanja, kada proizvod izgubi svoju upotrebnu vrednost za prvobitnog korisnika, otvaraju se različite opcije kako bi on mogao dalje da se iskoristi. Jedna od potencijalnih opcija je spaljivanje zarad dobijanja energije (Waste to energy ‒ WtE).

Postoji nekoliko vrsta otpada i prema poreklu on se može klasifikovati na komunalni, komercijalni i industrijski. Takođe, u zavisnosti od njegovih karakteristika, razlikuju se opasni, inertni i neopasni otpad. Dodatnih klasifikacija ima još, ali usled obimnosti teme i ograničenog i prostora, fokus ovog teksta je na neopasnom komunalnom otpadu i njegovoj upotrebi u energetskim sistemima.

Neopasni komunalni otpad u Srbiji

Nakon što bude odbačen od svog prvobitnog korisnika, proizvod nastavlja svoj drugi život u formi otpada. Upravljanje otpadom u Srbiji regulisano je revidiranom Nacionalnom strategijom upravljanja otpadom („Sl. glasnik RS“ br. 29/10), Zakonom o upravljanju otpadom („Sl. glasnik RS“, br. 36/2009, 88/2010 i 14/2016), kao i podzakonskim aktima. Zakon o upravljanju otpadom u članu 6. prepoznaje načelo hijerarhije upravljanja otpadom gde se navodi prioritetan redosled u njegovoj prevenciji i upravljanju, kao i pri definisanju propisa i politika.

Prema pomenutoj, zakonski propisanoj hijerarhiji, prvenstvo se daje prevenciji nastajanja otpada, sledeći korak je priprema otpada za ponovnu upotrebu i reciklaža, a tek nakon ovih koraka dolazi ponovno iskorišćavanje otpada u cilju dobijanja energije. Poslednja predviđena opcija je odlaganje otpada.

 
Većina otpada proizvedenog na teritoriji Srbije završava na deponijama. Mnoge deponije nisu komunalno i sanitarno uređene, tako da se veliki deo otpada nalazi na neuređenim smetlištima, čime se direktno ugrožava životna sredina i zdravlje ljudi, dok vredni resursi ostaju zarobljeni. Spaljivanje otpada se sve češće predstavlja kao alternativa, kako bi se iskoristila njegova energetska vrednost i smanjila količina koja odlazi na deponije.

Deponija Vinča poznata je crna tačka Beograda gde je, nakon decenijskog sistematskog nerešavanja problema, stanje prošlog leta postalo zapaljivo. Kao rešenje, Grad Beograd se odlučio za spaljivanje otpada. Nedavno su predstavnici Grada Beograda i japansko-francuskog konzorcijuma „SUEZ Groupe ‒ I-Environment Investments Limited“ sklopili ugovor o javno-privatnom partnerstvu vrednom 300 miliona evra za saniranje deponije u Vinči i izradu spalionice otpada.

Briga za kvalitet vazduha koji spalionice mogu dodatno da naruše je opravdana, pogotovo kada se zna da na teritoriji Srbije nema pouzdanog, kontinuiranog merenja kvaliteta vazduha, dok za pojedine zagađivače nema ni mernih instrumenata.

Stručna i zainteresovana javnost kritikovala je različite aspekte ovog ugovora. U procesu planiranja spalionice otpada nije ispoštovana hijerarhija upravljanja otpadom, tako da je ostalo nerešeno pitanje recikliranja i kompostiranja otpada, budući da se odmah prelazi na spaljivanje. Preradom otpada moguće je dobiti biogas, koji ima veću energetsku moć i efikasnost, nego samo spaljivanje otpada.

Druga kritika odnosi se na očuvanje javnog interesa u ovom javno-privatnom partnerstvu, jer se Grad Beograd obavezao da u narednih 30 godina privatnom partneru isplaćuje 38 miliona evra godišnje, što će povećati deficit u gradskom budžetu. Spaljivanjem otpada u atmosferu se, i uz najbolju dostupnu tehnologiju, ispuštaju zagađujuće materije. Briga za kvalitet vazduha koji spalionice mogu dodatno da naruše je opravdana, pogotovo kada se zna da na teritoriji Srbije nema pouzdanog, kontinuiranog merenja kvaliteta vazduha, dok za pojedine zagađivače nema ni mernih instrumenata.

Kako to izgleda u EU?

Direktivom 31/1999/EZ, koja reguliše količine biorazgradivog otpada koji može biti deponovan, i Direktivom 62/1994/EZ o ambalaži i ambalažnom otpadu, na nivou Evropske unije je smanjena količina komunalnog otpada koji se deponuje. U periodu između 1995. i 2016. godine, prema statistikama Evrostata, količina deponovanog komunalnog otpada smanjena je sa 302 kilograma na 116 kilograma otpada po glavi stanovnika, što je smanjenje za 60%. Da bi do ovoga došlo, bilo je neophodno povećati količinu recikliranog, kompostiranog i spaljenog otpada.

Tako je količina recikliranog otpada povećana za 168%, dok je količina kompostiranog povećana za 166%. Spaljeni otpad povećan je sa 32 na 66 kilograma po glavi stanovnika na godišnjem nivou, što je povećanje za 105%. Ovi podaci pokazuju da se prevashodno radilo na podsticanju recikliranja i kompostiranja otpada, ali i da je spaljivanje otpada značajno poraslo. Evropska unija se i dalje muči kako smanjiti količinu proizvedenog otpada jer je ona tek neznatno smanjena, dok je u mnogim državama članicama došlo i do povećanja.

Spaljivanje otpada na nivou EU je sve češća pojava i ukoliko se nastavi taj trend postoji mogućnost da se ugrozi hijerarhija tretiranja otpada, kao i reciklaža. EU je prepoznala otpad kao obnovljivi izvor energije, čime je od 2009. godine omogućeno subvencionisanje spaljivanja otpada u cilju dobijanja energije (WtE). Značajni kapaciteti već izgrađenih spalionica otpada, zajedno sa subvencijama, pretvorile su otpad u vrednu i traženu robu, dok je trgovina otpadom upetostručena od uvođenja subvencija za WtE. Ovakav razvoj događaja dovodi do kompromisa između reciklaže i spaljivanja otpada. Evropska komisija pozvala je države članice da postepeno izbace subvencije za WtE, kako bi osigurala da ciljevi vezani za količinu recikliranog otpada budu ispunjeni.

Preporuke za budućnost

Kao što je ranije istaknuto, otpad predstavlja veliki potencijal i mogući korisni energent. Pre nego što se krene s masovnom upotrebom otpada kao energenta, potrebno je ispuniti određene preduslove. Tako je pre spaljivanja važno obezbediti preduslove za primenu principa hijerarhije, sa akcentom na prevenciji nastajanja otpada, njegovu ponovnu upotrebu i reciklažu. Spaljivanju otpada treba se pristupiti kao krajnjem rešenju, neposredno pre deponovanja. Takođe, neophodno je razviti kapacitete institucija na svim nivoima za praćenje i kontrolu sprovođenja propisa, posebno pri spaljivanju otpada, uz obezbeđivanje kontinuiranog, pouzdanog praćenja kvaliteta vazduha.

Piše: Predrag Momčilović, Beogradska otvorena škola

Ovaj tekst objavljen je u XXXVI broju biltena "Progovori o pregovorima", kojem možete pristupiti ovde.

 

Izvor fotografije: Canva